Tri meseca pre četvrte godišnjice lansiranja originalne igre, Blizzard nas je počastio drugom ekspanzijom za World of Warcraft. U pitanju je ekspanzija koja bi trebalo da ispravi nepravde koje su započele pre dve godine, uoči The Burning Crusadea, i navodno da vrati WoW sa stranputice na pravi put. Da li je igra upšte bila na pogrešnom putu? Sudeći po utiscima igrača nije, jer se broj aktivnih pretplatnika sve vreme samo uvećava.

Za razliku od smanjenja aktivnosti igrača, koje se desilo pre izlaska The Burning Crusadea, pre Wrath of the Lich Kinga serveri su vrveli od aktivnosti. Neumorni PvP freakovi, kojima su arene i battlegroundovi bitniji od vazduha, ovog su puta verovatno izvukli deblji kraj. Nekoliko nedelja pre oficijelnog izlaska WotLK-a, patchom je ubačen solidan deo sadržaja, koji nije specifičan za nove zone i klasu. Novi talenti i mehanizmi veština, ponovo uvedeni pre same ekspanzije, efektivno su sveli arene na nekoliko furioznih sekundi sumanutog dpsa. No, taj isti povećani output damagea i te kako je dao PvE igračima šta da rade pre širenja novih igračkih horizonata. Istim patchom ubačen je novi zanat – inskripcija, koji su svi žurili da što više unaprede. Sve stare instance, što 5-man što raidovi, oslabljene su tako da je svako gledao da još koji put uradi nekoliko runova, zbog reputacije ili zbog predmeta koji navodno neće biti prevaziđeni čim igrač zakorači u Northrend.

Achievement sistem (simpatično pozajmljen od bivših kolega iz bivšeg Flagshipa) pokazao se kao fantastičan izvor propulzije za igrače koji su mislili da nemaju šta da rade. Ovaj spisak od preko hiljadu ingame dostignuća, koji čeka da se popuni i eventualno dodeli igraču kao nagrada u vidu specijalnih titula, mountova, petova ili tabarda, hipnotički je naterao ljude da istražuju zone, rade zaostale, prevaziđene kvestove (često na uštrb novih igrača/low level altova), sakupljaju predmete koje inače nikada ne bi, razvijaju veštine kojima inače nisu posvećivali pažnju itd. Sve je kulminiralo world eventom, novom invazijom Scourgea, slično onoj pred prvo otvaranje Naxxramasa pre nekih dve i po godine, ovog puta sa porukom da se Lich King probudio i da planira da završi sa uništavanjem života na Azerothu. Vreme je da se hrabri junaci upute na njegov prag, na sever, na Northrend.

Mora se priznati Blizzardovim dizajnerima da su najbolji u onome što rade, i tačka. Jednostavno u nekim stvarima im nema premca. Nema igrača koga će prvo uplovljavanje broda u Howling Fjord ili sletanje cepelina u Borean Tundru ostaviti ravnodušnim. Okolina, muzika, enormna masa hiperaktivnih igrača oko vas, na svakom koraku nailazite na nešto novo, što samo upotpunjuje filigranski satkan epski ugođaj. Zatim, tu su same priče u koje se upuštate, nove frakcije koje srećete i, naravno, neizbežne instancirane tamnice (narodski, instance) i plen u njma.

Tokom poslednjih godina, otkako je postala profitabilnija od filmske, igračka industrija razvila se u okruženje gde, ironično, malo ko sluša igrače ili je pak u stanju da nešto nauči iz proteklih događaja. Blizzard je pokazao da je u stanju da sasluša legije ljudi koji im pune džepove i izbegne mnoge probleme koje su najglasnijim igračima bile trn u oku. Nije tajna da brojni igrači izjednačuju svoje dostignuće u igri sa predmetima koje njihovi likovi nose. Samim tim, nakon izlaska The Burning Crusadea, najtvrdokorniji igrači osetili su se izneverenim kad su u početnoj zoni našli zamenu za nešto što su platili krvavim očima višemesečnog raidera. U Wrath of the Lich Kingu odlučeno je da se ide drugim putem, zajedno sa svim prednostima i manama te odluke. Tako „ljubičasto” opremljeni igrači neće osetiti potrebu da zamene delove svoje opreme sve negde do 76. nivoa, a neki komadi bez problema će vam trajati i do (zasad) finalnog 80. nivoa. No, to takođe znači da veći deo igračkog sveta ne predstavlja neki izazov bolje opremljenom igraču. Kroz kvestove, mobove i instance prolazite kao usijani nož kroz buter, naravno sve do trenutka kad vašoj opremi zaista zatreba zamena, što je, rekosmo, često tek na finalnom nivou.

Šta uraditi kada su vam igrači pokretne zone smrti? U Blizzardu su se odlučili da urade dve stvari. S jedne strane, količina iskustva potrebna za sledeći nivo je naizgled monstruozno podignuta (od 800.000 pre nerfa za 70. nivo do preko 1,5 miliona za nivo 71), a zatim je ogromni Northrend nafilovan sa toliko kvestova i priča da igraču koji prati razne radnje nije teško da za šest-sedam sati igranja napreduje za nivo. Interesantno, nakon prvog velikog skoka u zahtevnosti, svaki nivo nakon 71. traži tek nekoliko desetina hiljada poena više, a kvestovi ne daju sve više iskustva. Na ovaj način stvorena je gotovo monolitna celina u kojoj je jedino ograničenje sam nivo mobova oko vas.

Još jedan način na koji su se dizajneri osvrnuli na ovaj problem jeste stvaranje nove podvrste kvestova, koju ćemo krstiti kao „vozačke”. Naime, do sada je mount nekog igrača bio tretiran kao buff. Novi mountovi, što oni koje kupujete, što oni koje dobijate na privremeno korišćenje tokom kvestova, zasebne su jedinice sa svojim karakteristikama i setom sposobnosti. Ovo igračima svih nivoa daje ujednačenost u odnosu na igračko okruženje, tj. vaša oprema nije bitna za zmaja, golema ili tenk kojim upravljate u tom trenutku. Brojni kvestovi, novi battleground Strand of the Ancients ili world PvP zona Lake Wintergrasp koriste ovu mehaniku sa fantastično zabavnim rezultatima.

Skoro da je svaka od deset novih zona (jedini izuzetak je „normalni” Crystalsong Forest) neverovatno velika. U Blizzardu su tvrdili da će biti nekoliko zona koje su veće od najvećih u Outlandu, ali u Northrendu svaka, naročito dve početne (Howling Fjord i Borean Tundra), toliko vrve od sadržaja da ostavljaju utisak dve-tri zone, a ne jedne. Fascinantno je to s koliko su veštine kontrastni predeli u ova dva regiona objedinjeni u apsolutno smislene i prirodne celine.

Mnogim igračima nije lepo „leglo” ubacivanje solidne količine SF-a u The Burning Crusade. WotLK predstavlja WoW-ov povratak originalnoj WarCraft mešavini čistijeg fantasyja sa malo steampunka, jer, zaboga, svi žele da imaju goblinski čoper!

Neko ko se bavi suvim brojevima odmah će primetiti manji broj instanci u Northrendu u odnosu na Outland. WotLK ima 12 5-man i četiri raid instance (igrivih u varijanti za deset i 25 ljudi), dok je u TBC-u bilo 16 instanci za družine od pet igrača i devet raidova (dva za deset, sedam za 25 igrača). Naravno, mora se uzeti u obzir to da je raid sadržaj dodavan content patchevima i da se planira da se to radi i nakon WotLK-a. Najaktivniji PvE guildovi „očistili” su sve što se može očistiti u ovoj ekspanziji samo nekoliko desetina sati nakon njenog izlaska. Ono što je „normalnom” igraču WoW-a bitno (ako takva klasa ljudi uopšte postoji) jeste to koliko je ovaj postojeći sadržaj interesantan, a odgovor je – poprilično. Istina, više nikada nećemo imati maratonsku instancu prepunu događaja i priča kao što je bio dobri stari Blackrock Depths, sada je sve „instant fix”, sa tri do šest bosova, a zahvaljujući besnoj opremi ljudi koji leveluju mnoge instance se rade za dvadesetak minuta. S druge strane, dizajneri bossfightova ne sede skrštenih ruku – ne samo da menjaju modele „kutija koje bacaju loot”, već su i dalje u stanju da stvore interesantan okršaj koji će vas prijatno iznenaditi.

Nova klasa Death Knight je, s jedne strane, priča za sebe, a s druge strane, o njoj nema mnogo toga više da se kaže od onog što je već rečeno u „Prvim utiscima” pre dva meseca. Prva tzv. „herojska” klasa u World of Warcraftu nije ni po čemu mnogo „herojskija” od ostalih devet arhetipova. Kompetentan tenk i više nego solidan damage dealer Death Knight bez problema nalazi mesto u većini partyja. Ostaje da se vidi da li će postojati sadržaj za koji je neophodno prisustvo ove klase u raidu. Zasad, DK nema specijalnu namenu do toga da je samo „još jedan od momaka”. Istina, na krajnje interesantan način povezan je sa pozadinskom pričom, no ako niste neko kome je višegodišnji san bio da zaigra ovu klasu (Blizzard je još davne 2003. godine najavio mogućnost igranja Death Knightova, Demon Huntera i Mountain Kingova, a verovatno i ostalih heroja iz WarCrafta III), Death Knight vam neće predstavljati nešto epohalno.

Šta ostaje da se kaže na kraju, pre nego što se ponovo ulogujemo u WoW? WotLK predstavlja Blizzardov smeh u lice nevernima koji su najavljivali razne MMO-ove kao „ubicu WoW-a”, a sada se vraćaju ovoj igri u tolikom broju da su davno zaboravljeni redovi za ulaz na servere ponovo postali svakodnevica. Ironično, a i zgodno u ovoj prilici, možemo da povučemo paralelu između WoW-a i samog Lich Kinga. Svi su mislili da on sedi nepomičan na svom ledenom prestolu, uživa u svojoj ogromnoj moći ne radeći apsolutno ništa. Međutim, ispod površine, dok je Lich King spremao svoj napad na živa bića Azerotha, dizajneri Blizzarda spremali su svoju trijumfalnu demonstraciju umešnosti – kako se stvara odličan igrački svet. Na nama je samo da uživamo u njemu, zbog toga i postoji. Savet za kraj – čak i ako ne igrate WoW, nabavite soundtrack WotLK-a – tako dobru muziku davno niste čuli.

Dragan KOSOVAC