Ascension to the Throne je, po nekim najavama, trebalo da bude ruski odgovor na poslednje izdanje igre Heroes of Might and Magic... Ako ovo zvuči kao početak dobrog vica, stvari postaju još smešnije kad shvatite da, za razliku od superbudžetnog (i prenabudženog) uzora, Uspon do trona izgleda kao poluuspešan pokušaj grupice ruskih studenata da „ubodu” mršavu sedmicu na diplomskom radu sa temom „sklepajte sopstvenu video igru u bilo kom generičkom programu za njihovu izradu”. Da li je sve baš toliko crno? Krenimo redom.

U ulozi ste (nabildovanog) kralja Aleksandra, čije kraljevstvo Airath postaje meta napada nedefinisanih zlih sila, predvođenih arhimagom-izdajnikom Wolfguardom. Nakon što su sužnji pobijeni ili porobljeni i poslednje grupice vernih vitezova razbijene, finalna bitka (sa sve zmajem) biva rešena deus ex machina intervencijom: u odsutnom trenutku, baš pre zadobijanja smrtonosne rane, Aleksandar biva nasilno teleportovan (i delimično striptiziran) u nepoznatom pravcu. Naš junak se budi na krajnjem severozapadu kontinenta, u nepoznatoj regiji (za koju će se ispostaviti da se zove Oganthar), rastrzanoj unutrašnjim sukobima i spletkarenjima lokalnih vladara. Nakon nekih inicijalnih kontakata sa lokalnim življem i uvida da je sada samo običan prašinar, Aleksandrovo dugo putovanje kući i ponovno osvajanje kraljevskog prestola mogu da počnu.

Ascension to the Throne je igra koja je, iz najbolje namere, začeta u ideji da se klasičan (potezni) sistem kretanja iz Heroes igara zameni nečim što mnogo više odgovara 3D FRP igrama u trećem licu. Borbe se takođe odvijaju potezno, uz eliminaciju (simboličnog) slaganja više desetina jedinica pod jednog predstavnika na terenu, uz računanje združenih borbenih karakteristika svih pojedinaca koji ga čine. Sve to je nafilovano klasičnim FRP konvencijama (karakteristike, interakcija sa likovima, questovi), kojima su dodati i komandni atributi regrutovanja i organizovanja armije. Sve ovo je na papiru obećavalo epsku igru koja kombinuje poteznu strategiju sa FRP avanturom, obogaćenu interesantnom pričom i obrtima u njoj i harizmatičnim i memorable likovima. Nažalost, tek nešto od ovoga igra zaista i deliveruje, a bolno očigledna postaje činjenica da je za ovakav projekat bilo potrebno mnogo više pažnje i iskustva prilikom izrade.

Najveći kamen spoticanja leži u lošoj balansiranosti samih borbi sa deonicama u kojima se krećete terenom. Naime, zbog težine pojedinih sukoba, potrebno je mnogo trčkaranja uzduž i popreko kako bi se provalilo kojoj grupi neprijatelja u tom trenutku možete uspešno da parirate, u skladu sa snagom vaše vojske i prisutnom opremom. Ovo indukuje jak osećaj smorenosti tokom vremena, otkrivajući da je prvobitni utisak o nelinearnosti igre zapravo lažan, i da je potrebno puno vremena da se ustanovi kojim su redosledom autori zamislili da Aleksandrova odiseja treba da ide. Doduše, kretanje po terenu u klasičnom WASD maniru (sa rotacijom kamere koja se vrši desnim dugmetom) ima i dve prednosti: praktično je nemoguće slučajno naleteti na neprijatelja (pošto su borbene zone jasno oivičene vatrenim prstenom, a tu je i ekran za konfirmaciju početka borbe) i pogled na svet iz perspektive trećeg lica daje mnogo bolji osećaj da istom i pripadate, za razliku od top-down pomeranja figura po terenu.

Bizarno teške borbe glavni su razlog brze demoralizacije, čak i kod upornijih igrača. S obzirom na to da ste na početku ograničeni samo na (mršavi) potencijal vlastitih pesnica, većinu vremena provodićete u bežaniji po borbenoj areni, nadajući se da će ostatak vaše vojske što brže odraditi posao. Kada ojačate i opremite lika, stvari postaju blago podnošljivije i borbe na trenutke zaista dobijaju epski karakter sa desetinama jedinica na bojnom polju. Karakteristike lika i (naročito) način njihove akvizicije još su neki od malobrojnih kvaliteta igre. Mudrost (WISDOM), na primer, povećavate u razgovoru s likovima, prolazeći kroz sve dostupne dijaloške opcije tokom interakcije. Na taj način stičete nove informacije o svetu oko sebe, paralelno otkrivajući nove questove i zadatke, a povećanjem autoriteta (AUTHORITY) dižete svoj komandni limit prilikom regrutacije novih jedinica: svaka od njih predstavljena je brojem koji morate izjednačiti ili nadmašiti kako biste mogli da ih vrbujete (isto važi ako ih ima više, pri čemu se njihovi AUTHORITY poeni sabiraju).

Grafika je grozna i podseća na ubogog Gothic 3 klona, sa ispranim, jednoličnim i ružnjikavim teksturama. Likovi su ukočeni, beživotni i kljakavo animirani, delovi objekata i okolna trava se nedopustivo uočljivo i često generišu dok im se približavate, specijalni efekti (vodene površine i magije) ne postižu ništa specijalno, a ekser na sanduku zakucavaju zastrašujuće nazubljene senke koje će kod osetljivijih tehnofila izazvati jecanje i nedostatak vazduha. Zvuci su manje-više korektni (oglašavanje okolne faune je okej), muzika je generičko fantazijska i (relativno) brzo vetri iz sećanja, dok su SVI likovi nedopustivo mutavi! Neverovatno! Jedan od najčešćih problema kod ruskih izdavača, kvalitetan voice-over protagonista, ovde je rešen principom slona u staklarskoj radnji – efektnim ignorisanjem istog! Treba spomenuti i zbrda-zdola nabacan quest-book, izvanredno ružne ikone i prateće character ekrane i utisak da su većina zgrada i naselja neprirodno razbacani po krajoliku.

Osećaj imerzivnosti i uvlačenja igrača u jedan razvijen i pre svega zanimljiv svet ovde je (uglavnom) misaona imenica. Iako je evidentan trud autora da naprave nešto sa interesantnom pričom i zanimljivim likovima, cela stvar (pre)često odzvanja amaterizmom i nedovršenošću. To ograničava Ascension to the Throne na zamorno trčakaranje po terenu, uporne pokušaje prelaska određenih borbenih deonica i ponavljanje tog ciklusa u nedogled (najbolje sutradan, ako su vam dragi & mili živci koji su vam preostali).

Aleksandar DINIĆ