Čovek treba da bude veoma pažljiv kada lična naklonost prema nekoj temi preti da mu nerealno podigne očekivanja od određene igre. No, ako uspete da unutrašnjeg fana sputate u preteranim zahtevima, postavlja se pitanje da li ste zapravo onako zagriženi ljubitelj kao što ste mislili? Kao što naslov kaže, govorimo o Transformersima, igri baziranoj na aktuelnom filmskom spektaklu Majkla Beja. Nažalost, bilo da su u pitanju animirani, pomalo dečiji naslovi ili akcioni blokbasteri, iskustvo nas uči da većina igara po filmovima ne vredi ni pet para i da predstavljaju glupe, kratke akcione tričarije, sklepane nabrzaka tek da se uzme još pokoja zelena novčanica. Ipak, ponekad čovek mora da dopusti svom unutrašnjem geeku da ga prevari, da ponesen odlično urađenim filmom i svojom dečijom oduševljenošću Transformersima očekuje i od igre sličan nivo kvaliteta. Istina, nažalost, ponekad spušta na zemlju brže i mnogo grublje od gravitacije.

Transformers: The Game podeljena je u dve kampanje. Tokom jedne vodite Autobote, tokom druge Deseptikone. Obe strane traže istu stvar – AllSparc, izvor robotskog života i velike moći koji je vekovima bio izgubljen. U svojoj trci da se domognu AllSparca Deseptikoni ne prezaju ni od čega, dok je Autobotima njihovo poštovanje prema bilo kakvom obliku života na prvom mestu. To se prilično dobro preslikava na same misije. Tako deseptikonske misije, sa vremenskim limitom ili bez njega, uvek podrazumevaju uništavanje. Štaviše, kvalitetno demoliranje okoline je poželjno i nagrađuje se. Sa druge strane, kao Autobot, morate da pazite na male Zemljane i njihovo okruženje. Očigledno odstupanje od filma i nimalo suptilni rekvizit za produžavanje igračkog vremena u ovom naslovu su dronovi. Ovi bezimeni roboti suprotne frakcije predstavljaće vam glavne protivnike na većini nivoa i stvaraće se skriptovano kad god je neko od dizajnera nivoa zamislio da su potrebni.

Izvođenje u Transformersima podseća na lajt verziju GTA sistema, sa sve neugodnim ukusom veštačkog zaslađivača. Svaka lokacija iz filma pretvorena je u relativno velik nivo po kojem možete slobodno da se krećete i aktivirate misije koje odmotavaju priču. Akciju prati automatizovana kamera iz trećeg lica koja generalno obavlja odličan posao, ali ponekad se ipak dešavaju momenti impresivnog zaglupljivanja. Same komande su začuđujuće dobre, svaki robot ima dva napada sa daljine, jedan za blisku borbu i blok, tj. akcioni taster. Takođe, za brzo udaljavanje od protivnika možete da izvodite impresivne skokove i kolutove, istina – oni traže malo više uvežbavanja. Dok je robotska forma udobna za korišćenje, ostale tri nisu. Kontrole automobila, kamiona, aviona i helikoptera su preosetljive, što vožnju čini napornom i nepoželjnom. Helikopter je verovatno najlošije urađen, ali pre ćete završiti misije sa Blekautom nego što ćete ovladati upravljanjem ovim modom. Kao što ćete se pomiriti sa činjenicom da se skoro svaki posao u ovoj igri najbolje obavlja u robotskoj formi. Najveći problem ove igre je čudna dinamika gameplaya. Sa jedne strane tu je masa protivnika kojih se rešavate smešno lako, sa druge su oni koji zahtevaju dosadnu količinu repetitivnosti jedinog napada koji na njima funkcioniše.

Sad kad smo dovoljno iskudili Transformerse, okrenimo se dobrim stranama. Igra izgleda prelepo i na „normalnim” konfiguracijama. Naravno, ovo nije neki neviđeni festival za oči, ali raduje kad nova igra može da izgleda lepo na računaru koji nije bestijalno nabudžen. Sinematici koji povezuju misije takođe izgledaju prilično dobro, sa sve glumcima iz filma koji daju glasove svojim digitalnim dvojnicima. Takođe, igra ima nešto čime film ne može da se pohvali! Umesto modulisano neprepoznatljivog Huga Vivinga, Megatronu ovde daje glas Frank Velker, prepoznatljiv iz crtanih filmova kao Piter Kalen u ulozi Optimusa.

U stvari, sami roboti i njihovo uklapanje u igrački svet predstavljaju najsvetliju tačku ove igre. U prolaznom napadu genijalnosti neko iz Traveller’s Talesa se setio da ode direktno u ILM po hiperdetaljne CGI modele robota korišćene u filmu i da ih animira. Rezultat je pogonska snaga ove igre. Svaki Transformer je urađen maestralno i tokom zumiranih panova na kraju misija bukvalno se vide svaki šrafić, zupčanik, opruga i zakovica na našim omiljenim metalnim grdosijama. Zatim tu su njihove impresivne animacije, transformisanje i interakcija sa okolinom. Ima nečeg čudno zadovoljavajućeg kada pokupite izlupani policijski automobil, zavrljačite ga u glavu mrskom Autobotu, koji odleti do obližnje zgrade i zgužva je kao kartonsku kutiju.

Kao da su bili svesni da ljudi ovo igraju zbog svojih omiljenih Transformersa, a ne zbog šupljikavog gameplaya, mudri ljudi iz Travellers Talesa su u svoju igru smestili čak devet Transformersa iz filma i tonu bonus materijala za stare fanove ove franšize. Autoboti u igri su Bamblbi, Ajonhajd, Džez i Optimus Prajm, a Deseptikone predstavljaju Blekaut, Skorponok, Berikejd, Starskrim i, naravno, Megatron. Što se tiče bonusa, tu je više od 150 crteža, sedam filmskih klipova i najbitnije – pet originalnih Transformersa iz prve generacije! Istina, neki poput Džeza i Starskrima su samo modeli iz filma sa skinovima koji evociraju originalni izgled, ali zato su Megatron i Optimus potpuno novi modeli, napravljeni od nule da budu potpuno verni svojim crtanim uzorima.

Transformers: The Game je prosečan akcioni naslov po letnjem filmskom hitu koji običnom igraču nema šta da ponudi, sem (u najboljem slučaju) desetak sati razonode. Za fanove Transformersa ovo je druga priča – sigurno će vas iznervirati zašto naslov sa vašim ljubimcima nije nešto bolji, ali ako se odlučite da uz njega ostanete malo duže, uronićete u tople vode nostalgije i dečje fascinacije. Zbog čega igre postoje ako ne zbog toga?

Dragan KOSOVAC