Serijal Mario Party je neobičan jer redovno postiže visoke prodajne tiraže uprkos tome što ga kritičari ili ne smatraju vrednim pažnje ili izuzetno škrto ocenjuju. Ni zvanično deseti nastavak nije izuzetak. Kolekcija kratkih igara tipa „ne ljuti se čoveče”, u kojima učestvuju popularni likovi iz Nintendovih igara objektivno ne zaslužuje fanfare i lovorike, ali u društvu postaje vrlo dobra alternativa tabličnim igrama.

Najnoviji Nintendov kolaž kratkih igara za razgibavanje zglobova pomoću wiimotea ostavlja utisak na brzinu slepljenog mozaika bez idejnih i realizacionih unapređenja u odnosu na ranija izdanja. Štaviše, teško je oteti se utisku da se ispod tanke glazure nalazi zaboravljeni projekat Gamecube koji je godinama skupljao prašinu u skladištu Hudson Softa. U boardgame deonicama učestvuju najviše četiri igrača koji naizmenično bacaju kockice jureći se po 3D tablama zasnovanim na motivima popularnih Nintendovih igara i sakupljajući novčiće, slatkiše, zeke i druge dodatke. Pobednik je igrač koji sakupi najveći broj žutih zvezdica. Igre na tabli prožete su jednostavnim akcionim mini-igrama koje služe za „razmrdavanje” atmosfere.

Table su maštovito dizajnirane i uobličene tako da pored srećne ruke zahtevaju i malo razmišljanja. Na nekim tablama cilj je stići što dalje, odnosno dobiti što veći broj na bacanju, dok druge zahtevaju malo strateškog planiranja, jer se granaju na dva ili više alternativnih pravaca. Mini-igre, s druge strane, koriste sve mogućnosti daljinskog upravljača, na način koji smo videli u Wii Playu i sličnim igrama (Rayman: Raving Rabbids, Warioware: Smooth Moves). Postoje arkadne, vozačke i platformske discipline, kao i neobični zadaci u kojima se wiimote koristi kao laso, motka za balansiranje na žici itd. Kako smo ove varijante „mlataranja” uglavnom isprobali tokom proteklih nekoliko meseci, više nam smetaju uočeni nedostaci, pre svega slaba grafička i zvučna podloga. I sam koncept mini i mikro-igara, ruku na srce, polako počinje da zamara. Vreme je za ozbiljnije stvari.

Mario Party 8 je, od prvog do poslednjeg bita, konstruisan kao multiplayer igra. Nema tog Super Mario zaljubljenika koji će u solo režimu izdržati duže od dan ili dva, dok će u društvu svi nedostaci biti manje primetni. Neka vrsta online podrške bi značajno popravila utisak, ali nad ovim problemom zaista više ne vredi lamentirati – ozbiljnije igre doneće i ozbiljnije mogućnosti za umrežavanje, nadamo se već od ove jeseni. Ako postoji mogućnost, iznajmite ovu igru pre nego što je kupite. Verovatno ćete uštedeti novac.

Gradimir JOKSIMOVIĆ