E da, sada su stvari mnogo jasnije. Prihvatajući činjenicu da je Streko Graphics žestoko omanuo praveći Auru 2, mogli bismo se zapitati zbog čega se to desilo. Jedan od potencijalnih odgovora na ovo pitanje, čak veoma izvestan, nalazi se pred nama – Dead Reefs, horor avantura koja je rađena paralelno sa nastavkom Aure, podelila je originalni tim na dva dela i time razvodnila njegov kreativni kapacitet. Nažalost, na obostranu štetu.

Prva polovina osamnaestog veka. Po nalogu Njenog veličanstva kraljice Ujedinjenog Kraljevstva, ser Amadej Finvinero, daleki predak agenta Foksa Moldera, iskrcava se na maleno ostrvo Dead Reefs kojim su nekada vladali pirati, a koje je sada pretvoreno u skromnu ribarsku zajednicu. Razlog iznenadne posete je misteriozno (samo)ubistvo starijeg sina lokalnog barona kome na prvi pogled niko ne pridaje značaj. Kao iskusan istražitelj i lični kraljičin izaslanik, ser Finvinero počinje da zadobija poverenje stanovnika ostrva i na svoje zaprepašćenje shvata da njihovo sujeverje, bazirano na duhovima, nekromantiji i demonima, nije priča za malu decu. Šta je to što svakih devet godina iz temelja uzdrma naizgled učmalu naseobinu na ostrvu kojem je i bog poželeo laku noć?

Ako je priča glavni adut svake avanture (a jeste!), onda je Dead Reefs primer kako se pravi reprezentativni predstavnik žanra. Ono što drugoj Auri nedostaje, čvrst i uverljiv zaplet, ovde je pažljivo oblikovano i uglancano do visokog sjaja. Odlična priča, doduše sa nekoliko izanđalih klišea, koja inspiraciju direktno nalazi u Lovkraftovoj mitologiji, sadrži u sebi sve odlike klasične horor misterije sa povremenim izletima u barkerovski ekstremizam, posebno pred kraj. Okultizam, veštičarenje i ritualna demonologija jesu okosnica ove igre, pa će u njoj sebe naći, makar delom, svi oni koji se sećaju avantura Gebrijela Najta, Sierrinog lovca na duhove. Pažljiviji pogled na glavnog junaka otkriva još jednu paralelu; njegova fizička sličnost sa likom glumca Džonija Depa nije slučajna i predstavlja aluziju na njegovu ulogu u filmu „Uspavana Dolina” („Sleepy Hollow”) Tima Bartona, koji je i tematikom i vremenskim određenjem blizak onome što se događa u igri.

Za razliku od Aure 1/2, Dead Reefs je puna 3D igra sa izvođenjem u trećem licu, ali ograničenim kretanjem kamere i predefinisanim kadriranjem u zatvorenom prostoru, nalik na serijal Alone in the Dark. Ovaj pomalo arhaični način izvođenja kompenzovan je vrhunskom grafikom, doduše sumornog kolorita, i sjajnim efektima zamagljenja, kako bi se što bolje dočarala opšta atmosfera koja vlada na ostrvu. Ako neko u ovome prepozna Silent Hill, verovatno da ni to nije slučajno, iako pravljenje takvih poređenja nema mnogo smisla, jer se ovde radi o čistoj avanturi. Ovako sjajnom okruženju, nažalost, odmaže tragikomično amirirano kretanje glavnog junaka koji se gega levo-desno poput patke, izazivajući pri tome jednako neprijatno podrhtavanje okoline, koje ne samo da ume da nervira, već čak može i da smeta čulu vida. Ipak, pošto navika čini svoje, nakon nekoliko sati igranja ovaj efekat prestaje da bude tako primetan.

Sama igra predstavlja kombinaciju klasične avanture i logičke mozgalice, čije zagonetke variraju od smislenih i jednostavnih, pa do veoma teških i opskurnih, čija se logika ne da lako objasniti. Uprkos tome, ona deluje kao kompaktna celina, bez veštački nametnutih problema (poput pixel huntinga), a jedini smarajući momenat može da bude šumski lavirint koji nije toliko komplikovan, koliko je dosadan. S obzirom na način izvođenja, koji može biti problematičan po pitanju pronalaženja predmeta i vrućih mesta unutar scene, u svakom trenutku je omogućen prelazak na izvođenje u prvom licu i autodetekcija svega bitnog na ekranu.

Dead Reefs je, nažalost, članica „čuvenog” kluba potencijalno sjajnih, ali u suštini nesrećnih igara koje su upropašćene na elegantan način uvođenjem nepotrebnih retro-inovacija, čija je svrha znana jedino autorskom timu. 3D avanture bez podrške za miš nisu ništa novo, iako ih danas srećemo relativno retko, ali je višegodišnja praksa pokazala da je prilikom dizajniranja kontrola za takve igre uputno poštovati određena pravila. A ona su, između ostalog, tu i da se s vremena na vreme krše. Šampionska titula za najgluplje osmišljen i još gore realizovan inventarski sistem u kompjuterskoj igri (poređenja radi, mnogo gori od onog iz prvog Gothica, što je teško zamislivo) bez konkurencije pripada Dead Reefsu. Treba biti zaista talentovan pa kreirati jedan ovako nezgrapan, zbunjujući i neefikasan sistem interakcije sa okolinom i manipulacije predmetima, koji je do te mere promašen da u svojoj suludoj originalosti deluje čak i simpatično (poput filmskih dela Edvarda Vuda). Potreba za simultanim korišćenjem duplog seta tastera (WASD i kursorske grupe) samo da bi se otključala vrata ili spojila dva predmeta, tragično je svedočanstvo o odsustvu osećaja za pragmatičnost koji je Streko Graphics tako maestralno demonstrirao. Oni koji budu imali nerava da ignorišu ovaj detalj i prihvate činjenicu da je za komforno igranje potrebno imati tri ruke i dva pipka, naći će da je Dead Reefs zapravo solidna avanutra. Nažalost, konačna ocena je to morala da uzme u obzir.

Slobodan MACEDONIĆ