It’s good to be bad...”. Oh, really? Citiranje pančlajna Dungeon Keepera, koje smo puni nade iskoristili u previewu Overlorda, vraća se kao bumerang natopljen rastvorom izneverenog obećanja; tirade o inverziji moralnog prefiksa igre i hrabroj viziji autora u pogledu eksperimenta sa predznakom glavnog protagoniste sada predstavljaju uludo potrošena slova. Overlord je igra koja se reklamira kao RTS/RPG simulator ultimativnog zloće; Overlord je igra koja je od ESRB-a dobila rejting T (teen)... Paradoks? You bet. Overlord je zao na isti način kao što su „Rolingstonsi” politički nekorektni. To jest, nimalo.

Insistiranje na ovom razjašnjenju ima apsolutnu prednost u odnosu na sve ostalo što čini igru. Kada se neki naslov reklamira kao skup XYZ karakteristika, a raspakivanjem kutije na patos ispadnu A, N i R, svako normalan, posle petominutnog češanja po temenu nabaciće gnevno lice, kunući žrece marketinga, te volšebno zle umetnosti prevare. Ako je taj neko kojim slučajem novinar koji treba da sumarizuje utisak o dotičnoj igri, biće mu potrebna titanijumska volja da se odupre impulsu da celu stvar ispljuje i zaboravi. U pravednom gnevu i sevanju munja, taj neko bi bio sklon da zanemari sve pozitivne stvari koje se kriju iza tanke glazure površinske obmane. U teškim časima rvanja sa sopstvenim temperamentom, spas dolazi u obliku prikaze u beloj pelerini: psihoavatar senseija Macedonića umirujućim, ali odlučnim glasom šapuće... „Remember your training...”. Ravnoteža se nanovo uspostavlja, ofanzivni dusi vrišteći napuštaju dušu uz izobličeno „vraaatićemo seeee!”

Overlord je igra u kojoj nećete paliti, silovati i nabijati na kolac. Svi questovi, razbacani kroz nekoliko masivnih zona, svode se na pomaganje potlačenima zarad imaginarnog cilja „ekstenzije” vašeg zlog „domaina”. Tokom igre radićete sledeće stvari: pomagati seljanima iz Spreeja koje teroriše zlo pleme Hobita; spasavati narušenu ravnotežu šume u kojoj žive vilenjaci; vaditi iz bule preživele pripadnike dotične rase od zlih patuljaka koji su ih porobili i oteli im žene; tražiti i eliminisati uzrok kuge koja je devastirala utvrđeni grad Heaven’s Peak... Nijedan NPC lik niti quest giver vas neće tretirati kao zloću već kao heroja koga je samo nebo poslalo da im pomogne u odsudnim trenucima. Njihovi standarni junaci, likovi koji su vam razorili zamak i ubili prethodnog Overlorda, postali su žrtve heroj sindroma i pretvorili se u izvitoperene, inverzne slike samih sebe. Oni su pravi antiheroji Overlorda. Hobitski lider koji se prežderava i šalje trupe u pljačku hrane, paladin perverznjak koji je prizvao sukubu zarad seksualnih pustolovina i doneo kugu u grad; vilenjački šampion koji je spavao kad su patuljci napali njegov narod, patuljački kralj koji ima neutaživu želju za zlatom... Iako ćete uvek imati opciju da friendly NPC-ove jednostavno pobijete, to naprosto nema nikakvog smisla i totalno odskače od celog konteksta igre. To vam se ne nameće kao račvanje priče, već kao puka opcija sa strane koja vam podiže corruption lvl i čarolije čini jačim. Pravih reperkusija za zlog Overlorda u kampanji nema. Radi celovitog utiska o svemu ovome neizbežno moramo posegnuti za spoilerom. Vi i niste nikakav Overlord, vaš prethodnik nije mrtav. Prethodni stanar zamka Zla nije pao u borbi sa grupom heroja, već je zaposeo um wizarda i započeo kampanju „corruptinga” ostalih članova ganga, uljuljkanih u slast pobede. A vi? Well, jedan od članova te merry družine je ranjen i ostavljen da umre; mastermajnd ga je zalečio, obrisao mu sećanje i ubedio da je zao. There you have it. Vi jednostavno niste antiheroj, advertising je bullshit, a ako ste igru kupili zarad odmora od sejanja pravde i davanja nade svakoj budali u svakoj goddamn igri, zeznuli ste se. Tj. zeznuli su vas.

Na mehaničke aspekte igre smo se u celosti osvrnuli u prvom utisku, tako da ćemo ovde izneti samo nekoliko dopuna. Vaše armije impova, primarno sredstvo za umlaćivanje opozicije, dolaze u četiri osnovna tipa: smeđi (borci za blisku borbu), crveni (imaju vatreni daljinski napad), zeleni (varijanta rogue backstabbera) i plavi (imuni na magiju, uz sposobnost da oživljavaju ostale impove). Svaka boja sem smeđe ima i dodatnu sposobnost koju ćete koristiti za otvaranje zona koje nisu dostupne na početku: crveni mogu da gase požar, zeleni uklanjaju otrovne mrlje sa terena, plavi mogu da plivaju. Jednostavne terensko-borbene zagonetke rešavaćete u skladu sa njihovim sposobnostima, mada je njihova borbena manipulacija pomalo otežana rogobatnim sistemom kontrole: iako ih potpuno proizvoljno možete pozicionirati (npr. postaviti crvene da sa uzvisine rokaju, dok zeleni stoje u stealthu, a smeđi impovi se mlate u prvim redovima), to u žaru fajta nije nimalo jednostavno. Često će vam se dešavati da svi krenu u klinč i bezglavo izginu; tome ne pomaže činjenica da default akcija plavih impova nije oživljavanje, već razaranje (ignorisaće poginule kolege dok u zoni postoji nešto što se može razbiti, nalik na ćup, bure i slično).

No, ovih nekoliko tehničkih teškoća nikako ne umanjuje simpatični doživljaj masovnog šibanja, kakofonije krikova i globalnog franšizno-inverznog tona igre. Najveća vrednost Overlorda je humor, pre svega sprdačina sa Tolkinom i ustaljenim fantasy kodovima. Gadni, smrdljivi Hobiti, pohlepni patuljci opsednuti zlatom i pivom, jadni i patetični elfovi koji smešno-tužnim glasovima jadikuju nad sopstvenom sudbinom... Sve to je dopunjeno zlurado-urnebesnim komentarima vašeg majordoma i neslužbene supruge koju ćete dobiti u toku kampanje.

Igra je čista satira, što ne bi bilo loše da je tako i reklamirana: umesto Radoja Domanovića sa džointom, svi su sa pravom očekivali Klajva Barkera na kreku. Ako vas ovo ne pogađa previše, onda ste na konju.

Miodrag KUZMANOVIĆ