Ovo ipak nismo očekivali. Da neko iz istočne Evrope odluči da napravi veoma logičan korak i da iz nekoliko sjajnih naslova izvuče najbolje, nađe odličan scenario, sve to lepo upakuje u optimizovanu grafiku – pa ko bi normalan u to poverovao?! Već je postalo dosadno da se pecamo na razne marketinške mamce, pa je neverica prvi osećaj koji vas obuzima tokom početnih pola sata pucnjave. Prosto ne verujete da je to stvarno toliko dobro, i da će tako ostati i dalje. Ali, „to” zaista jeste super. Da ne preteramo sa hvaljenjem, ova igra, kao i sve druge, ima svojih mana, ali su one realno nedovoljne da pokvare opšti utisak.

Teško je reći šta je najjači adut igre, ali krenućemo sa grafikom. Najbolje je uporediti istu sa onom iz igre F.E.A.R. Širok dijapazon rezolucija, nivoa detalja i naprednih funkcija omogućava da ova igra leti na mašinama različite starosti i cene. Osim toga, igra je toliko lepo optimizovana da ne zahteva više od 1 GB memorije. O, divnog li osveženja među „gutačima” memorije koji nas preplavljuju. Dakle, izgleda slično kao i gore pomenuta, samo bolje radi, verovali ili ne. Engine u kojem je napravljena nije Doom 3, kako je najavljivano (verovatno jer se igra odvija u sličnom okruženju, mada opet dosta liči i na HL2 engine), već tzv. Enforce2 engine, tek da se zna ako se ponovo pojavi u nekom novom projektu. Da bi dobio pun gas, ipak je potrebna grafička sa preko 256 MB VRAM-a, jer tek tada mogu na scenu da stupe nekompresovane teksture a da igra ostane igriva. Tempting, a? Dodajte tome lepu animaciju, lika koji ima dušu, emotivca koji ni sam ne zna da li ide u samoubilačku rescue mission zato što ga bivša i nikad prežaljena moli da joj spasi tipa ili zato što mu je taj isti tip nekada bio najbolji gari, koga on u isto vreme gotivi i mrzi do bola. Naš Arnold – od milja Arni Vajs – ima bore, prosedu bradu i loče u baru. Tako sve počinje. Originalno delo češkog SF pisca Ondreja Nefa poslužilo je kao scenario igre. Govori o superdobrom habardijumu, rudi od koje se pravi futuristički svet, a koja se kopa na asteroidu Alfa Prajm (versko-političke asocijacije preskačemo). Oko njega se stvorio haos kada radnici otkrivaju da je ruda u stvari živi organizam koji robote-rudare okreće protiv ljudi i cela, tačnije skoro cela kolonija strada, a kompanija koja se bavi iskopavanjem šalje ekipu komandosa da pobije svedoke. Tu metafizičku neman krste u Glomara, čije srce daje nosiocu sposobnost upravljanja svetom, ali ima caka. Bitno je da čovek bude očišćen od zla u željama, u suprotnom – pretvori se u zver. Nešto kao kad kažu: „Budi dobar i lepo se provedi”...? Pa ne ide, ali ovo je ipak SF priča, sa neočekivano surovim krajem, ali ipak sa nastavkom u najavi, kako dolikuje. Još nekoliko likova pojavljuje se u trci, i to iz različitih motiva, a svi izuzetno korektno glume, bez naglaska. Razvojni tim je Black Element Software, a izdavač dvostruko merdžovani Idea Games (Bohemia Interactive + Altar Games + Black Element Software). Svi iz Češke. Svaka čast, nema šta!

Kako rekosmo, okruženje izgleda poput klaustrofobičnih hodnika iz Dooma 3, samo što je sve bolje osvetljeno. Arsenal oružja je standardan: pištolj, automat, sačmara, RPG, bacač plamena, snajper i bombe. Male doze habardijuma daju mogućnost bullet timea, ali ih nema puno, kao ni municije ni pomoći – koje pretstavljaju automati slični onima iz Half-Lifea, i klasični paketi prve pomoći. Nema štita ni zaštitnog odela koje dopunjavate, ali zato ima prostora sa razređenim kiseonikom i aparata za dopunjavanje njegovih rezervi. Na jednoj deonici vozite džip slično kao u Halou, mada bez mauntovanog mitraljeza. Već negde na početku dobijate spravicu koja vam pomaže da hakujete pokvarene brave, kamere, eksplozivne ventile, nagazne mine i razne aparate za prenos tereta ili automatske turete. Možda ne posve originalno, ali retko viđano u ovom žanru.

Zvuci u igri su dosta dobri, mada bez vrhunskih dometa, kao i prateća muzika. Zgodna stvar je mnoštvo mogućnosti za reprodukciju zvuka kroz različite sisteme, od monoauralnog do 7.1, sa podrškom za EAX HD i Xi-Fi. Usput da pomenemo i podršku za fizičke module (bez naznačenog brenda). Kako li to izgleda? Brrrrr, žmarci.

Prva mana igre je u njenoj dužini. Nije dovoljno dugačka, mada je potrebno solidno vreme da bi se prešla na medium ili većem stepenu težine, jer je prilično teška. Težina igre nije u traženju poluge koju treba povući, već u samoj borbi. Neprijateljski AI je različit već prema vrsti jedinice (roboti su priglupi – marinci visoko inteligentni), ali je sveukupno prilično visok, i oni uvek traže najbolju tačku za napad, a već u startu lepo su raspoređeni iza raznih zaklona. Osim toga, uglavnom su u zaštitnim pancirima i pri promeni pozicije lepo se pokrivaju precizno pucajući u vas – još jedna sličnost sa F.E.A.R.-om. Prilično nedostaje udarac u bliskoj borbi, pa nema ni gracioznog slamanja protivnika. Šteta. To je druga mana.

Treća, ne tako krupna mana je bagovitost. Zvuk zna da iz čista mira secka kada gledate filmiće, a sledeći put – ništa. Opasniji bag je u tome što se dešava da uletite u ćorsokak, gde pomaže samo quickload. Naime, ako ispustite bateriju koju treba postaviti u sobi B, nema načina da se vratite u sobu A po novu jer su se vrata automatski zaključala, ili ako pobijete marince pre nego što uđu u lift, njihova tela će ga blokirati, a nema drugog puta za viši sprat. Nije strašno nakon što ovo pročitate pa znate šta vas čeka, u suprotnom – mnogo nerviranja u traženju načina da nastavite dalje.

Igra ne zahteva mnogo inteligencije, ali zato traži mnogo veštine da bi se bez problema završila. Ni priča nema nekih tarantinovskih obrta (osim možda na samom kraju), ali kome je to esencijalno u jednom klasičnom FPS-u? U svakom slučaju, još jedno zauzeto mesto na polici gde stoje Far Cry, Doom 3, F.E.A.R., Halo i drugi klasici.

Marin NESTOROV