Trebalo bi da otpuste onoga kome je ovo palo na pamet. Neko u Microsoftu se dosetio da ne bi bila loša ideja da Halo 2, bez ikakvog pravog razloga, izdaju samo za Vistu – valjda kako bi naterali što više ljudi da se prešaltaju na njihov novi operativni sistem?! Na kraju završismo sa tri godine starim portom sa prvog Xboxa. Kao da prethodna rečenica već sama po sebi ne pali dovoljno crvenih sijalica u glavi prosečnog ljubitelja pucačina, nesrećni Bungijev megahit sa vremešne „kutije” je emigraciju preživeo uz izrazito lošu optimizaciju. Microsoft je tako u nekoliko genijalnih poteza uspeo da sam sebi puca u stopalo, otuđivši dobar procenat potencijalne publike.

Ponovni susret sa Haloom 2 na Visti je bolan. Shvatate kako je arhitektura nivoa, koja je nekada delovala tako grandiozno, zapravo sastavljena od krupno isklesanih kocaka. Mutnjikavi skybox očigledno ima ulogu da jednostavnim opsenarstvom nadomesti detalje kojih u poligonima nema, tek toliko da zavara oko da se ne bi raspoznalo koliko su nivoi zapravo prazni. Blatnjave teksture prošarane su grubim bump-mapama koje su pre tri godine delovale impresivno, a danas izazivaju tugu. Kombinacija poligonalnog siromaštva i rasplinutih tekstura proteže se i na protagoniste (kako vanzemaljske, tako i ljudske), koji u najboljem slučaju mimikom tela izražavaju emocije, pošto su im lica ekspresivna koliko i maske. Bivši šampion tako ređa negativne poene, a da se nismo još ni dotakli lenjog cut-and-paste dizajna nivoa, ili famoznog cliffhanger kraja...

Pa šta onda uopšte valja kod Haloa 2? Ako zanemarimo tehnološki zaostatak i čkiljeći proguramo prvih pola sata, trajni kvaliteti igre počinju da se naziru. Skoro neprimetno, u jednom trenutku samo shvatite kako se zapravo zabavljate. Nije developer Bungie zabadava onomad trubio o „30 sekundi zabave” kao glavnoj mantri o kojoj treba voditi računa. Akcija je iz minuta u minut fluidna, taktička i nepredvidiva na najbolji mogući način. Bungievci su još sa prvim Haloom uveli pregršt sitnih ali bitnih inovacija u FPS žanr koje danas svi kopiraju. Vredi se prisetiti ko ih je među prvima primenio.

Nasuprot nekadašnjem trendu gomilanja svakojakog oružja, Bungie je zacrtao da Master Chief može da nosi samo dve puške odjednom. Mada je ovo zvučalo protivno zdravom razumu, ispade kako ovaj limit tera igrača da, maltene protiv svoje volje, konstantno razmišlja o tome koje mu je oružje dostupno, koliko za njega ima municije i da li će dobro poslužiti u narednoj etapi. Halo 2 ovaj izbor čini još zanimljivijim dodatkom dual-wielda, odnosno mogućnošću da se nosi po jedna puška u svakoj ruci. Igrač takođe u svakom trenutku može da baci granatu a da ne ispusti pušku iz ruke, što granate skoro izjednačava po važnosti sa ostalim oružjem. A još kada krenu da se koriste lepljive bombe, ili kada se uzme u obzir da nebačene granate koje je protivnik držao u ruci eksplodiraju u svakom slučaju, zabavi nema kraja.

Halo 2 je završio evoluciju energetskog štita koju je prvi deo načeo, jednim udarcem potpuno eliminišući potrebu za smornim prebiranjem po bojištu u potrazi za medkitom, kao i nezgodne situacije sa niskim healthom kada morate da birate da li ćete nastaviti nivo ili krenuti ispočetka. Energetski štit uvodi novi sloj taktiziranja tokom borbe, pošto igrač mora da vodi računa o preostaloj količini energije i pravovremeno se skloni van linije vatre. Fino kalibrisani stop-and-pop stil igre kojem se danas toliko divimo u Gears of War dosta duguje Halou, a Call of Duty 2 da i ne pominjemo. Moderne igre skoro da više ne koriste sistem medkitova – Halo franšiza tome je utrla put.

Danas Haloova Covenant rasa ne impresionira toliko kao specijalci iz F.E.A.R.-a, ali je njihovo nepredvidivo ponašanje u dobroj meri učinilo Halo serijal onim što jeste. Čak i nakon tri godine, svaka borba je priča za sebe, zahvaljujući dobro izmešanim tipovima neprijatelja. Igrač brzo nauči šta da očekuje od kojeg protivnika, i shodno tome prilagođava svoju taktiku. Oni mali čavrljajući vanzemaljci jednako služe kao comic relief koliko i da doprinesu opštem haosu, dok elitni Covenant ratnici zahtevaju daleko veći rešpekt. Nikad se tačno ne zna kako će se stvari odvijati: tokom jedne borbe, kovenanti će zauzeti zaklon i čekati svoju priliku, tokom druge jurnuće ka vama u kamikaza napadu, sa isukanim energetskim mačem (veoma nezgodno).

Nelinearne bitke su još jedan od neizostavnih sastojaka Halo formule. Halo 2 često dozvoljava igraču da konkretnoj situaciji priđe na više načina: pored izbora oružja, Master Chief takođe može da sedne za volan različitih vozila, od futurističkog džipa do vanzemaljskog hoverkrafta. A kada igrate kao kovenantski ratnik (da, ima i toga, mada ove sekcije nisu toliko zanimljive kao misije sa starim dobrim Chiefom), imate mogućnost da nakratko postanete nevidljivi i potpuno zaobiđete teže etape. Svaki od ovih pristupa rezultuje drugačijim ritmom i ishodom bitke.

Ovaj opis je nekoliko pasusa unazad možda počeo da zvuči kao lekcija iz istorije. Kada se stvari globalno sagledaju, to je bilo skoro pa neizbežno. Za svoje vreme ovo je bila fantastična igra, ali mereno modernim standardima, Halo 2 jednostavno nema nikakve šanse, posebno pošto su ga deportovali da čami usamljen na Visti (što je u ovom trenutku OS ekvivalent Antarktika). Rezimirajmo: Halo 2 na PC-ju su pregazile godine. Iako bazični gameplay bezmalo izvlači stvar, ne može se prenebregnuti činjenica da igra izuzetno ružno izgleda i loše radi, a smaranje sa (mnogi bi rekli, nepotrebnim) Games for Windows Live sistemom radi multiplayera samo može dodatno da iznervira ljude. Halo 2 zaslužuje ophođenje s određenim poštovanjem, ali takav kakav je, u 2007. godini nužno dobija relativno nisku ocenu.

Đorđe NAGULOV