O tempora, o mores! U poslednje vreme kada ne mogu uveče da zaspim, uzmem da čitam dnevni izveštaj sa Beogradske berze; ovce sam odavno odustao da brojim jer sam, jelte, na vreme shvatio da ih ima toliko da ih nikada izbrojati neću. Nekada, međutim, nije bilo tako. U krevet se išlo sa bajkama braće Grim i Hansa Kristijana Andersena, koje današnjim Dragon Ball-Z generacijama, odraslim uz Internet, Cartoon Network, MTV i sportsko-rekreativne filmove u sitne noćne sate, ne znače baš mnogo. Čedne priče o vilama i patuljcima izgubile su trku sa Harijem Poterom i sličnim children-adult bajkama, a Diznijevi junaci ustuknuli su pred naletom crtanog neukusa koji iz godine u godinu postaje sve izraženiji. Uostalom, ko još uzima za ozbiljno Raju, Gaju i Vlaju kada postoji jedan „South Park”?

Život H. K. Andersena nije bio bajka, ali je njegova proza bila i ostala biser dečije književnosti. Verovatno da nema osobe koja nije odrastala uživajući u prelepim pričama ovog Danca koji je motive za svoja dela pronalazio u skandinavskoj mitologiji i predanjima naroda sa severa Evrope. Zbirka njegovih pripovedaka za decu, krajnje jednostavno nazvana „Bajke”, sastoji se od 168 fantazija koje su odavno stekle status svetske kulturne baštine. Većina njih dostigla je takav nivo popularnosti da ih ljudi danas svrstavaju u narodnu prozu, nesvesni da su proistekle iz pera čoveka koji je patio od teškog oblika disleksije.

Sto trideset godina od Andersenove smrti Danska je obeležila 2005. godine i to je bila prilika da mu se neki sunarodnici oduže na dosad neviđen način. Spajanjem fragmenata iz piščeve biografije i elemenata iz njegovih najpoznatijih bajki, doskoro anonimni programerski tim po imenu Guppyworks napravio je lepu i zabavnu igru koja je uz sitniju doradu mogla postati veliki hit. Uprkos određenim problemima, koji se mogu pripisati neiskustvu autorskog tima, avanturi nije smetalo da prošle godine i zvanično bude proglašena najboljom danskom igrom svih vremena. S druge strane, njenu englesku verziju, koja dolazi sa priličnim zakašnjenjem, The Adventure Company je plasirao pomalo nemušto, bez reklamne podrške koju ona zaslužuje.

HCA: The Ugly Prince Duckling je igra bazirana na davnašnjim spekulacijama da je Andersen bio kraljevske krvi i da njegov uspon kroz tadašnje dansko društvo, od siromašnog nikogovića do slavnog pisca rado viđenog na dvoru, nije bio nimalo slučajan. Glavni akter ove priče je sam Andersen koji, prepričavajući doživljaje neuglednog mladića, zapravo govori o sebi i sopstvenim iskustvima koja se poklapaju za doživljajima njegovih literarnih junaka. Konkretno, po dolasku u Kopenhagen, skromnom mladiću zapada za oko ni manje ni više nego princeza koja, kao i sve razmažene dame, ima nepogrešivi talenat da zapada u nevolje. Očaran njenom lepotom (uz pokoju drsku opasku), Andersen odlučuje da je po svaku cenu osvoji, nesvestan da će time učiniti uslugu čitavom kraljevstvu.

Avanturu čini pet poglavlja smeštenih u različite kvartove Kopenhagena, od sirotinjskog do mondenskog, kroz koje glavni junak doživljava postepenu afirmaciju u društu, a samim tim i fizičku transformaciju, na način sličan opisanom u „Ružnom pačetu”, jednoj od najlepših Andersenovih priča (otuda i potiče naziv igre). Naravno, status „belog labuda” koji omogućava pristup kraljevskoj palati (i srcu izbirljive princeze) nije lako dostići – preporuke lokalnih mecena, prigodna odeća, primereno bogatstvo, znanje latinskog, pa čak i bazično poznavanje čarobnjačkih veština neophodni su uslovi da bi neko postao respektabilni građanin i privukao pažnju plemstva. A grad je, naravno, pun motiva i likova iz najpoznatijih bajki: od devojčice sa šibicama koja na ulici prodaje (šta bi drugo nego) šibice i lokalnog krojača koji muku muči da završi carevo novo odelo, pa sve do male sirene koja tuguje na dokovima i stare veštice koja je izgubila lonac i kresivo u unutrašnjosti šupljeg hrasta. Sve u svemu, svojevrsni walkthrough kroz najznačajnije delove opusa čuvenog pisca.

U tehnički aspekt igre uloženo je puno vremena i truda, što se najbolje vidi u njenoj grafičkoj prezentaciji. Svaki put kada pomislimo da je bitmapirana grafika dostigla vrhunac i da se na tom polju više ništa značajno ne može uraditi, pojavi se neki HCA da potvrdi da granice u kompjuterskoj umetnosti zapravo ne postoje. Lepota je, naravno, relativna stvar, ali ako postoji igra koja se može nazvati supermodelom na avanturističkom nebu, onda je to bez sumnje ova. Dodatni impuls svoj toj raskoši daje muzika Edvarda Griga (koji je, doduše, bio Norvežanin), čije su najpoznatije kompozicije (npr. fragmenti Ibzenovog „Per Ginta”) adaptirane za ovu priliku. To avanturi nekako daje kraljevsku dimenziju.

Ozbiljan, pa čak i nepremostiv problem za mnoge igrače, a posebno one mlađe kojima je igra prvenstveno namenjena, biće rogobatan upravljački interfejs. Način na koji je rešeno vođenje glavnog junaka (bilo da se koriste kursorski tasteri, miš ili kombinacija), krajnje je neuobičajen, trapav i iritirajući, a stvari se komplikuju još više kada je potrebno izvršiti neku radnju, što zahteva ultraprecizno pozicioniranje Andersena u odnosu na određeni objekat u prostoru. Velika je šansa da će manje staloženim ljudima zbog ovoga ubrzo pući film, praćeno, nažalost, još bržim uninstallom.

Konačno, neko će možda prigovoriti da je igra relativno laka, ali to ni slučajno nije mana – bajke se prave za decu, veliku i malu, a Ugly Prince Duckling nije jedna bajka, već i više njih skupljenih na jednom mestu. Deca u nama znaće to da cene.

Slobodan MACEDONIĆ