Ovo je još jedna akciona igra koja obrađuje komandoske operacije tokom Drugog svetskog rata, a njena radnja je smeštena u delove okupirane Francuske. Tokom savezničke misije ubacivanja dvojice agenata u neprijateljsku teritoriju, njihov avion biva oboren. Glavni junak Džon Velš za sobom ostavlja ranjenog kolegu i na sebe preuzima izvršenje zadatka. U kasnijim misijama (ima ih ukupno sedam i prilično su kratke) Džonu će priskočiti u pomoć i jedna pripadnica lepšeg pola, te će se puškaranje nastaviti po principu „ja i ona protiv dvesta miliona”. Razvojni tim u reklamnom materijalu navodi da su svi događaji u igri verodostojni, te da su u rekonstrukciji upotrebljeni istorijski dokumenti. Mi se baš i ne bismo složili...Pogled u igri je u trećem licu, s tim što se glavni junak „prostire” celom visinom ekrana, smanjujući umnogome preglednost akcije. Prvo što pada u oči jeste očigledna namera programera da iskopiraju mehaniku igranja Splinter Cella. Međutim, UbiSoftov mezimac je stvoren uz pomoć mnogo talenta i novca, dok je Airborne Troops niskobudžetna amaterska tvorevina. Dakle, od igrača se traži da se tiho prikrada protivnicima i eliminiše ih uz što manje buke (zarivanjem noža posred lopatice, na primer). Međutim, nikome neće pasti na pamet da se tako maltretira kada je svakog protivnika moguće poslati u večna lovišta jednim pogotkom u glavu. To bi bilo sasvim zadovoljavajuće kada bi i glavni junak bio podložan ovakvim smrtonosnim povredama. Ipak, on je u stanju da nakupi količinu olova koju može da primi omanja topionica, a energetske dopune su raštrkane na sve strane i ima ih u izobilju. Protivnici su u 99% slučajeva generički vojnici Vermahta, svi liče kao jaje jajetu i samo im se uniforme periodično menjaju. Amaterizam i neozbiljnost autora igre najviše se ogledaju u imenima negativaca – šta reći o nekome ko se zove Pancermajer ili dr Šuce? A da ne pominjemo da se pomenuti agent, povređen na samom početku igre, zove pukovnik Murat... Tehnička strana igre je tragikomična kao španska serija. Grafička realizacija je daleko ispod nivoa savremenih igara. Modeli su sastavljeni od malog broja poligona, a na njih su nalepljene previše jednostavne teksture. Animacija je donekle podnošljivog kvaliteta. Zvuk je užasno loš. Jedina muzička numera koja postoji u igri čuje se u glavnom meniju, a svi protivnici se oglašavaju istim wave fajlom snimljenog glasa koji viče „Halt!” s američkim akcentom. Boja glasa naratora koji je „oživeo” glavnog junaka gotovo je identična najavljivaču filmskih trejlera i zvuči usiljeno i izveštačeno... Igra je napravljena za PC i PS2, ali obe platforme su sposobne za mnogo više od ovoga. Treba je zaobići u širokom luku, osim ako ne morate da odigrate baš svaku WWII igru. Jan ČMELIK | | |
