Arkadne pucačine „na šinama” izašle su iz mode otprilike u isto vreme kad i Amiga. Ova vest mimoišla je jedino Japan, odakle nam još uvek redovno stižu biseri tog skučenog žanra poput House of the Dead ili starog serijala Virtua Cop. Battlestrike je drugi pokušaj poljskog City Interactivea da napravi sličnu arkadnu razbibrigu, ali hemijskom sastavu vode u istočnoj Evropi očigledno nešto nedostaje pošto ovom naslovu opet fali ono „nešto” što njegove japanske rođake čini tako neodoljivima.

Njihova prethodna pucačina Terrorist Takedown tražila je od igrača da potamani sve što se miče iznad vrelog pustinjskog peska. Dosledno kaskajući za aktuelnim trendovima (usput demonstrirajući totalno odsustvo mašte), Battlestrike celu operaciju izmešta u prežvakani WWII milje. Generički bliskoistočni predeli zamenjeni su neimenovanim ruralnim pejzažima negde u okupiranoj Evropi. Battlestrike sadrži šesnaest misija, tokom kojih će igrač preuzeti ulogu anonimnih heroja iz više rodova vojske, od pilota do tenkiste. Treba odmah napomenuti da je dužina igre ključan problem pošto pojedinačne misije traju bukvalno dva do četiri minuta. Čak i najžešće nemačke ofanzive neće iziskivati više od šest minuta intenzivne koncentracije. Prosta matematika dovodi do poražavajuće finalne minutaže koju je moguće iscediti iz celokupnog iskustva.

U nastojanju da nadomeste nedostatak interaktivnosti, najbolji primerci ovog žanra nude dinamično kadriranje, izbor alternativnih ruta i lokalizovana oštećenja. Battlestrike nema čak ni osnovnu komandu reload tako da je stepen igračevog angažmana sveden na najmanju moguću meru. Osim energije, postoji još jedino merač pregrevanja oružja koji je lako kontrolisati povremenim skidanjem prsta s obarača. Akcija se odvija čas u vazduhu, čas na zemlji, pretvarajući se u nekoliko navrata u rudimentarnu simulaciju letenja. Uprkos prividnoj raznovrsnosti (i vrtoglavici koju nivoi s letenjem mogu lako da izazovu), Battlestrike pre svega deluje kao vrlo statična igra. Nema skriptovanih sekvenci, nema promene okruženja, nema bossa na kraju nivoa. Krajnje anemično.

Iako će Treći Rajh u očajanju neštedimice na vas slati avione, motocikle, oklopna vozila i artiljeriju, njihov prikaz se obično svodi na skupine nezanimljivih piksela koje vas gađaju iz daljine. Oštećenja je nemoguće izbeći: skoro svaka granata pogađa cilj, pa se prelazak nivoa svodi na što brže eliminisanje protivnika, pre nego što vam istekne poslednji promil energije. Kao so na ranu dolazi činjenica da čak ni ovako jednostavnu tvorevinu nisu zaobišli bagovi: u prvoj misiji, tokom koje morate odbraniti svoj bombarder od višestrukih talasa lovaca, može se desiti da svi avioni odjednom pređu na drugu stranu neba, ostavljajući vas da pravite rupe u oblacima. Ako se tome doda povremeno iskakanje na desktop i nestabilan framerate, jasno je da programerima jedino preostaje da iz Japana naruče nekoliko boca mineralne vode.

Đorđe NAGULOV