Poklonici Silent Hilla su do sada preživeli dovoljno psihološkog terora da im sećanje na taj maleni grad verovatno izaziva tikove. Za one koje više vole srčane napade nego noćne more, tu su bile horde zombija iz Resident Evil igara. Čak su i ljubitelji japanskog horora mogli (uz konzolaški izlet) da uživaju u dugoj crnoj kosi i licima belim kao kreč u serijalu Fatal Frame. Otprilike je ostao zakinut jedino deo igrača koji smatra da horor žanru fale Bafi i drugari. Obscure popunjava i ovu prazninu, dosledno prateći sve smernice popularnih teen horor filmova.

Postaje jasno o kakvoj se igri radi čim zaškripe prvi akordi kanadskog pank-rok benda „Sum 41”, dok nas živahan intro upoznaje s akterima igre. Kako to već obično biva, u pitanju je fotogenična, lepo obučena skupina mladih ljudi. Svako od njih predstavlja parodiju na neki od američkih high-school klišea – tu su štreber Džoš, atletičar Keni, fina devojka Šenon, buntovnik Sten i ratoborna Ešli. Igra se u celini odvija u mračnim hodnicima i zaboravljenim odajama gimnazije Leafmore, starinske zgrade sa stravičnom prošlošću. Kada Keni odluči da ostane posle nastave i malo vežba košarku, horor može da počne.

Ako vam se učini da će Keni ovde biti „glavni glumac” (mlad, lep, snažan), doživećete šok kada on strada već u vašem prvom susretu s odvratnim čudovištima koja dele Leafmore sa studentima. Svaki od pet tinejdžera je ravnopravni junak priče i od vas zavisi ko će krenuti u razotkrivanje misterije. Igrač upravlja jednim od likova i može da povede još jednu osobu sa sobom, dok ostali strpljivo čekaju. Likove je lako (i poželjno) menjati, s tim što kompjuteru zapada upravljanje partnerom. Obscure čak nudi opciju za dva igrača: prijatelj može da vam se pridruži u bilo kom trenutku i preuzme kontrolu nad drugim likom, što je stvarno odlična ideja.

Druga zabavna novina jeste činjenica da su (kao i kod celuloidnih pandana) akteri priče zapravo vrišteća potrošna roba. Ako jedan od hodajućih klišea strada, tu je drugi da popuni njegovo mesto. Dokle god makar jedan lik ostane živ, igru je moguće završiti. Inače, svaki lik ima neku sposobnost koja se tu i tamo pokaže kao korisna: najbolji je Džoš koji može da oseti kada ste u nekoj sobi sve obavili. Čudovišta koja naseljavaju hodnike gimnazije su grozomorne mase mesa, šiljaka i zuba koje se plaše svetla (momenat kada zalepite baterijsku lampu za pištolj će mnoge sigurno asocirati na Doom 3).

Obscure u jednakim količinama servira zagonetke i akciju. Problemi na koje ćete nailaziti uopšte nisu teški i napredovanje je lako. Atmosfera u igri jeste napeta, čemu naročito doprinosi jezivo zvučno okruženje, ali se faktor straha ne da ni prineti teškašima poput Silent Hilla. Dužina igre je ovde najveći problem, pošto će vas Obscure ježiti jedva pet-šest sati.

Đorđe NAGULOV