Tom Clancy’s Splinter Cell: Chaos Theory

Trademark Toma Klensija već godinama stoji zalepljen za kutije igračkih serijala poznatih po formiranju veoma specifičnog i ozbiljnog stila zabave. Kombinacija parašpijunske literature i kompleksne akcione igre uspela je u dosta slučajeva, iako je u nekoliko navrata došlo i do male erozije kvaliteta, koja na sreću nije permanentni pratilac. Pošto je razvoj bruke pod nazivom Ghost Recon 2 zvanično obustavljen u PC verziji, trajnog ožiljka na ovom intelectual propertyju za sada nema. Naprotiv.

Naš izbor među igrama s ovim potpisom je, bez pogovora, fantastični Splinter Cell. Gotovo idealna kombinacija ozbiljnog i uverljivog toka priče i ubistvene stealth akcije nema parnjaka kada se govori o igrama smeštenim u moderno okruženje, a delimična konkurencija oličena u Thiefu 3 nije dovoljno snažna da bi ga izgurala sa pijedestala. Splinter Cell igre su unikati u svakom pogledu.

Treći nastavak avantura Sema Fišera ne nudi mnogo iznenađenja kada je reč o kvalitetu, bar ne za ljude koji su onomad igrali spektakularni demo. Chaos Theory nije revolucionaran kao original iz 2003. godine, ali nije ni predvidljivo siguran kao dvojka od lane: koristeći novi 3D engine i unoseći dobar broj novina u način i metodiku igranja, najnoviji Splinter Cell svedoči o autorskom trudu da u svaki segment igre unesu dozu svežeg daha, a da ne pokvare koncept koji je do sada tako dobro funkcionisao. Čak je i u priču, poslovično snažan element serijala, uložen dodatni trud, te je ona mnogo koherentnija i zaokruženija od prve dve. Umesto oružja za masovno uništavanje, globalna pretnja sada dolazi od informatičkih terorista koji, koristeći virusne algoritme poznate kao „Mass Kernels”, pokušavaju da dovedu svet na rub ekonomske katastrofe. Ovo je, naravno, samo početna premisa: dalji razvoj zapleta je prava trakavica igre velikih sila, tenzija između Japana, Kine, Severne Koreje i SAD, politike, politikanstva i covert akcija. Lokacije kojima naš NSA komandos dolazi u ofanzivnu posetu autentične su i originalne kao i uvek: od obalskog kampa sa svetionikom iz demoa (prva misija u igri) put će vas odvesti do Paname, Njujorka, Severne Koreje i dalje... Detaljnija elaboracija bi samo pokvarila iznenađenje i uništila motiv za igranje kod ljudi koji ovo igraju radi priče.

Fišerov arsenal oružja, gedžeta i pokreta dopunjen je sa nekoliko zanimljivih novina koje na default nivou težine igru čine lakšom od prethodnih nastavaka. Korišćenjem noža sada svakog protivnika možete ’instant’ likvidirati bez obzira na to s koje strane ste mu prišli i bez obzira na to da li vas je primetio ili ne (nema više potrebe za tihim šunjanjem iza leđa i udarcem laktom); nož možete koristiti i za razvaljivanje brava, sečenje mekih terenskih prepreka (šatorska krila, papirni zidovi i slično); pištolj sada ima i sekundarni vatreni mod za privremeno onesposobljavanje kamera; za modularnu SC-20K pušku dobićete i shotgun attachment, idealan za uske prostore i polivanje nekoliko protivnika istovremeno; pored termalnog i infracrvenog moda na čuvenim googlesima, Sem sada ima i modul za detekciju elektromagnetskog zračenja (koji ćete, doduše, retko koristiti)... Hakovanje sigurnosnih sistema više nije automatska i skriptovana akcija, već predstavlja mini-igru vezanu za izbor niza brojeva (jako jednostavnu, nažalost).

Prethodnoj igri se zameralo što ima striktan sistem dozvoljenog broja alarma koje ste smeli da aktivirate pre game-overa. Ovde penala s krajem igre više nema (postoji i smešna dijaloška referenca na to na početku druge misije između Fišera i Lamberta), ali svaki povišeni stepen uzbune i dalje donosi nov priliv sve oklopljenijih protivnika. Ako baš preterate sa slonovskim nastupom umesto preporučenog stealtha, Lambert će vam otkazati sekundarne zadatke, narediti koncentraciju na primarne i brzu evakuaciju iz zone, što drastično smanjuje ocenu na kraju svake misije.

I pored neospornih kvaliteta, igra ima jedan momenat koji je toliko banalan i iritirajući da stvara nevericu u zdrav razum autora igre. Nema veze s bagovima, grafikom ili bilo kojim tehničkim aspektom igre, već sa besramnim reklamiranjem žvakaćih guma „Airwaves”! U jednom filmiću između misija Sem sedi u helikopteru i pre akcije otvara paketić ovih žvaka, čiji label superkontrasno svetli u mraku letelice; u drugoj sceni kamera se zumira na njegovu opremu koja stoji na stalku, gde pored puške i techno gadgeta štrče i žvake... Ovakvih scena ima nekoliko i one zaista srozavaju ozbiljnost cele stvari. Ubi Soft je firma koja ima love, serijal Splinter Cell se prodaje u stravično velikim tiražima, pa stoga ovakav cheap marketing zaista čudi i zabrinjava. Glupost ovog kalibra standardno očekujemo od EA Gamesa u komercijalnim šećerlemama nalik na NFS: Underground, a nikako od ozbiljnih Ubijevaca.

Miodrag KUZMANOVIĆ