Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. septembar 2024.

Svako je bar jednom poželeo da bude detektiv. Dobro, verovatno ima i ljudi koji odudaraju od tog pravila (svet je pun čudaka), ali većina, zbog urođene ljudske želje za istraživanjem, povremeno zamisli sebe u toj ulozi. Da nije tako, detektivski romani, filmovi, serije i igre, ne bi bili toliko popularni.

Gledanje trejlera i najava za igru Nobody Wants to Die budi uzbuđenje i očekivanja cyberpunk-noir naslova, koji u jednakoj meri pozajmljuje od filma „Blade Runner” i igre L.A. Noire. Većina nas gledala je „Blade Runnera” u klinačkom uzrastu (film nije baš za decu, ali nije ni „Alien”, a njega smo isto gledali) i malo ko je mogao da ne bude fasciniran okruženjem. L.A. Noire, jedna od najboljih detektivskih igara, zahvaljujući sumnjičavom mimu je večni deo pop kulture. Autorka ovih redova se stidi što nije izgurala ovu legendarnu igru do kraja, pa se nadala da je Nobody Wants to Die, delo studija Critical Hit Games, prilika za lično iskupljenje. To nije bio slučaj...

Radnja igre odvija se u Njujorku 2329. godine, gde u prvom licu, kao Džejms Kara, detektiv odeljenja za ubistva, pokušavate da uhvatite serijskog ubicu koji se okomio (vrlo maštovito) na gradsku elitu. U tako dalekoj budućnosti, smrt je uglavnom izlečiva zahvaljujući otkriću supstance zvane ihorit i presađivanjem uma u mlađa tela, što nam na samom početku igre objašnjava niz animiranih, crno-belih filmčića, u stilu „Fallouta”. Nakon toga, igra vas prebacuje u (naravno) leteći auto, gde u nekoj lebdećoj verziji drive-in bioskopa gledate film, sa devojkom pored sebe. Odjednom, devojka nestaje, a vi počinjete da halucinirate, što je posledica prebacivanja vašeg uma u novo telo. U stilu stereotipnih detektiva, posežete za tabletama i pićem i vraćate se u normalu, kada dobijate poziv od šefa sa informacijama o ubistvu. Pored informacija o zločinu, dobijate i saradnicu, Saru Kai (hehehe) sa kojom dogovarate sledeće korake, ali samo putem telefona. Ništa od ovoga nije spoiler, jer se dešava tokom prvih minuta igre. U interakciji sa Sarom i šefom, učite mehaniku komunikacije kroz dijaloge sa ponuđenim odgovorima. Dijalozi su vrlo zanimljivi, a pored nekoliko ponuđenih odgovora imate i opciju da, jednostavno, ćutite. Tokom komunikacije, u jednom trenutku dobijate informaciju da je vaš odgovor uticao na dalji tok radnje i tu se obično dešava autosave. Nakon ovakvog uvoda, palite auto, polećete na prvu destinaciju i bivate zapanjeni. Ovo je jedan od trenutaka gde vam se može desiti da otvorite usta (zinete), jer Njujork 24. veka izgleda zaista spektakularno. Nažalost (ili sreću, jer nismo sigurni kako bismo se snašli u saobraćaju), letećim autom ne upravljate direktno.

Gameplay igre drži vas za ruku i vodi od jednog mesta zločina do drugog, gde uz pomoć specijalnih alatki pokušavate da rekonstruišete zločin i dođete do tragova koji će vam pomoći da skembate ubicu. Glavni problem igre je upravo to držanje za ruku. Igra vas linearno vodi od lokacije do lokacije, uz instrukcije šta da radite i koju alatku da upotrebite... Zbog ovakvog izvođenja neretko deluje da je NWtD više interaktivni film, nego igra. Doduše, dobar film. Da se razumemo, linearne igre mogu da budu superzabavne, ali ovde je baš preterano. Dijalozi su manje-više jedino na šta možete da utičete.

Grafika i dizajn igre su vrhunski, ali to ima cenu u vidu hardverske zahtevnosti. Ipak, vredi, jer će vam od lepote prizora, više puta tokom igre, „vilica pasti na pod”. Zvuk je odličan, kao i muzika. U principu, sve je super, ali ostaje žal što mehanika ne traži od igrača malo više.

Niko ne želi da umre je cyberpunk detektivska avantura sa fenomenalnom grafikom i solidnom pričom, ali je, nažalost, prelinearna i nema dubinu svojih pomenutih uzora. Ako vas, u nedostatku kvalitetnih detektivština, zasvrbi želja za nečim ovog tipa, Nobody wants to die, apsolutno zaslužuje pažnju. Cena od 25 evra je sasvim pristojna za nekih šest sati sasvim solidne (linearne) zabave.