Miodrag KUZMANOVIĆ

1. septembar 2024.

Godinu dana nakon izlaska prvog broja „Sveta kompjutera”, legendarni Sid Mejer i njegov Microprose pomorskim entuzijastima svih nijansi podarili su Silent Service, prvu podmorničku „simulaciju” na osmobitnim kompjuterima. Tiha služba je tokom narednih godina i decenija portovana na Amigu, Atari, Amstrad, pa, čak, i na Nintendo Entertainment System. Za razliku od pravih podmorničkih simova, poput igara iz serijala Silent Hunter, Silent Service je bio neuporedivo jednostavniji i sistemski svedeniji, zbog čega ga mnogi ne smatraju pravom simulacijom. Surovi ocenjivači iz moderne perspektive zaboravljaju da 1986. godine niko, zapravo, nije znao kako „simulacija” (sa ili bez vazdušnih navodnika) treba da izgleda.

U čemu se, hipotetički, razlikuju podmornička simulacija i „simulacija”? Pre svega, u proceduri torpednog napada na cilj, odnosno, svih složenih kalkulacija koje se dešavaju između detekcije cilja i lansiranja metalne ribe na nj. Silent Service je bio banalan na tom polju, jer se kompletna mudrost svodila na orijentaciju podmornice i pritisak na „fire”. Ljubitelji kakve-takve verodostojnosti pri računanju firing solutiona morali su da se strpe do 2001. godine i Silent Huntera II, mada je tek Silent Hunter III doneo (opcionu) pseudorealnost na tom polju.

Aktuelni Microprose nema nikakve veze sa Sidom Mejerom i njegovom starom ekipom, ali od njih i te kako crpi ideje i koncepte. Silent Depth 2: Pacific, njihova nova podmornička simulacija koja je nedavno ušla u Early Access program na Steamu, nije ništa drugo, do moderni, vizuelno umiveni Silent Service. Osim pacifičkog područja operacija, SD2:P sa starom legendom deli i koncept simulacije lite, izričito navodeći da „Silent Depth 2: Pacific is a sim-lite submarine game, designed for fans looking for an easy-to-learn, arcade-style naval experience without requiring the use of technical manuals or hours of study to manually calculate torpedo launch vectors”. Jasno da jasnije ne može biti. Naravno, pitanje je da li takav gejmplej u takvom kontekstu ima publiku u 2024. godini, gde pažnju sub-entuzijasta, pored modovanih Silent Huntera, zaokupljaju i moderna iznenađenja poput Uboata, igre poljskih autora koja košta svega devet evra, a vredi bar pet puta toliko (Uboatu se vraćamo čim prođe letnja gužva, odmori i Gejmskomi, a tad očekujte i opis).

Čak i u kontekstu modernog klona Silent Servicea, Silent Depth 2: Pacific je, za sada, siromašan sadržajem i gejmplej konceptima. Područje operacija svedeno je na pravougaonik sa Midvejom na jednoj i Vejk (Wake) atolom na drugoj strani, gde ćete tokom 1942. godine loviti Japance. Patroliranje je automatsko i svodi se na biranje tačke u okeanu, do koje plovite u ogromnom fast forwardu - kada detektujete protivnika, dobićete opciju da napadnete ili da iskulirate. Ako odaberete napad, igra će vas pozicionirati desetak kilometara od protivnika, kome bi, u teoriji, trebalo da se prišunjate i torpedujete ga, ili, ako su u pitanju trgovački brodovi bez zaštite, potopite palubnim topom.

Kontrole su minimalne, odnosno, veći deo je automatski i podrazumevan. Možete da birate dubinu, brzinu i ugao kormila, trudeći se da baš ne izronite „na izvol’te” razaračima, koji će vas promptno potopiti topovima ako napadate na površini. Nišanjenje torpedima svodi se na okretanje podmornice ka protivniku i čekanje da vam uđe u domet: kad na daljinometru više ne bude pisalo „out of range” i kad crveni trougao postane žuti, lansiraćete torpedo i sačekati između deset i trideset sekundi. I to je, bukvalno, to. Broj torpeda je ograničen, zbog čega sam tokom prve patrole uspeo da potopim samo dva bojna broda sa generičkim nazivima. LOL. Da, pored odsustva ikakve veze sa realnošću, zaboravite i na ukus istorije koji autore, realno, ne bi koštao ništa, ali svejedno nije implementiran - umesto Hieia, Konga i Kirišime, jurićete puku tonažu. Meh.