Vladimir PISODOROV

1. januar 2024.

Odgovor kompanije Sega na Nintendov Entertainment System u Evropu stiže 1987. godine, u obliku igračke konzole Master System. Zanimljivo je da je upravo „stari kontinent”, uz Brazil, bio tržište na kom je Master System dominirao i bio prodat u skoro sedam miliona primeraka (13 miliona računajući sva tržišta). S druge strane, iako je u Japanu predstavljena još 1985. godine, prodata je u samo milion primeraka. Master System je na polju najdugovečnijih konzola smenio legendarni Atari 2600, upravo zahvaljujući neverovatnoj popularnosti konzole u Brazilu.

Sega Master System II

Master System je hardverski bio jači nego Entertainment System, ali mu to nije pomoglo da na kraju odnese pobedu. Razlog zbog čega je to tako treba tražiti i u činjenici da je Nintendo na vreme prigrabio licence za objavljivanje igara na svom sistemu i na taj način mu obezbedio ekskluzivnost. Sega je na sve načine pokušala da iskoristi superiornost svog modela u odnosu na konkurentski hardver, pa je na Master System platformi baziran Game Gear, prenosiva konzola za igranje koju je japanska kompanija predstavila javnosti 1990. godine.

Master System je na tržištu bio dostupan u tri verzije. Japanska iteracija - Mark III, vizuelno se u potpunosti razlikuje od evropskog i severnoameričkog komplementa. 1990. godine svetlost dana ugledao je i Master System II. U pitanju je bila jeftinija verzija originalne konzole, a ne njen punokrvni naslednik.

Srce Master Systema činio je Zilogov procesor Z80A, koji je „kucao” na 3,58 megaherca. Konzola je „davala” rezoluciju od 256×192 piksela, pritom, prikazujući 32 iz palete od 64 boje. Na raspolaganju je bilo i 16 kilobajta video-memorije, kojoj je društvo pravilo osam kilobajta RAM-a i isto toliko ROM-a. Sistem je imao i trokanalni zvuk, uz pridodat kanal za generisanje šuma.

Zanimljivo je da je, osim sa kertridža, učitavanje igara moglo da se obavi i sa memorijskih kartica. Sega Card imala je kapacitet od 32 kilobajta i nudila je daleko jeftiniji način za distribuciju igara. Ipak, kertridži su bili superiorniji kada je kapacitet skladišnog prostora u pitanju, nudeći razvojnim timovima čak 512 kilobajta memorije za rad. Tako se od Sega Card standarda, brzo se odustalo...

Sega Mark III

Jeftinija verzija sistema - Master System II, nije imala slot za memorijske kartice, baš kao ni taster ’Reset’, pa ni ’Power’ lampicu. Uklonjen je i port za proširenja, dok se veza sa TV prijemnikom obavljala preko „običnog” RF kabla.

Biblioteka naslova za ovaj igrački sistem nije preterano bogata. Tokom godina, izdato je svega 318 ostvarenja, a najpoznatiji među njima sigurno je Alex Kidd in Miracle World. Osim što je hardver Master Systema ovde pokazao svoju superiornost u odnosu na Entertainment System, popularnosti ove igre doprineo je i podatak da je dolazila u paketu sa konzolom i nalazila se u internoj memoriji, što znači da niste morali da koristite kertridž da biste se igrali.

Alex Kidd in Miracle World donekle je razbio mit o tome da je Master System platforma bez ekskluziva i da je, mahom, poslužila za plasiranje konverzija igara sa arkadnih aparata. Još jedan dokaz za to je i akciona platformska igra Master of Darkness, koja je izrađena sa ciljem da bude protivteža Konamijevoj Castlevaniji. Na našoj listi najboljih igara za Master System nalazi se još jedna Segina ekskluziva, fantastična platformska igra Castle of Illusion, u kojoj vodite Miki Mausa. Šta tek reći za jedno od prvih JRPG ostvarenja, legendarni Phantasy Star, koji je svoje nezaboravno putovanje započeo upravo na Master Systemu 1987. godine.

Naravno, gomila kvalitetnih igara zaista jesu došle sa arkadnih aparata, a kao najkvalitetnije konverzije pamte se Out Run i Rastan, mada ne treba zaboraviti ni Wonder Boya, baš kao ni Shinobi. Tu je i Sonic the Hedgehog, koji je stigao sa Mega Drivea, a mnogi Master System verziju igre smatraju kvalitetnijom. Priču o najboljim igrama za Master System završavamo još jednom ekskluzivom, sjajnim platformskim ostvarenjem Psycho Fox.

Za Master System nije izdato puno hardverskih dodataka, ali to ne znači da konzola nije imala čime da se podiči na ovom polju. Posebno zanimljiv bio je „svetlosni pištolj” - Light Phaser, koji je dizajniran po oružju iz anime ostvarenja Red Photon Zillion. Na raspolaganju su bile i stereoskopske naočare - SegaScope 3-D, za koje je „napisano” samo osam igara.

Kada su kontroleri u pitanju, najzanimljiviji je bio model koji je na D-Padu imao integrisanu minijaturnu palicu. Kad smo već kod palica koje podsećaju na one iz salona zabave, Sega je nudila i komplement pod nazivom Control Stick, koji je podsećao na ručicu menjača. Kod ovog modela, komandni tasteri postavljeni su na levoj, umesto na desnoj strani. Ostao je upamćen i Handle Controller, koji je neodoljivo podsećao na kombinaciju volana i upravljača iz aviona. Nažalost, informacije na improvizovanom dashboardu bile su isključivo ukrasnog karaktera.

GALERIJA