Aleksandar ĐURIĆ

1. januar 2024.

Nakon što su roguelite akcije, poput Dead Cells i Hades eksplodirale na igračkoj sceni, ne manjka svežih izdanaka ovog žanra koji žele da okupiraju vaše vreme zahvaljujući dinamičnoj šorki, sočnim audio-vizuelnim efektima tuče, mnoštvu instrumenata smrti i druge opreme, kao i tenziji usled borbe pre nego što nas kiborg/mutant/vanzemaljac/you name it neumitno vrati na start. Najsvežiji naslov ovog tipa dolazi u obliku sci-fi krljačine sa pojedinim zanimljivim idejama. Da li Trinity Fusion ima šta je potrebno da se pridruži panteonu? Spoiler: ne baš, ali...

Okvirna priča je da su ljudi u futurističkom svetu stvorili multiverzum, koji čine: Underworld, Overworld i Hyperworld, sa centralnim univerzumom zvanim Prime, odakle su kontrolisali ostale. Međutim, akademici iz Hyperworlda su se sa astronomskim razvojem nauke transformisali u rasu Ewer, čija težnja za dominacijom je podstakla mašine iz Overworlda da se pobune, a nekako u to vreme je životna energija, kojom Underworld obiluje, stvorila pomahnitale i ružne zveri koje su pogoršale opšti haos. Sada je multiverzum na ivici kolapsa, a jedini spas je u devojci po imenu Maya, koja je jedina preživela ljudska osoba koja ima pandane (counterselves) u svakom od tri sveta. To su igrive junakinje koje čine naslovno trojstvo: Kera, Naira i Altara. Svaka u svom svetu mora da se probije do posebnih uređaja i aktivira ih, kako bi se multiverzum komprimovao u univerzum i čovečanstvo bilo spaseno.

Autori Trinityja preuzeli su fantastičan koncept iz Hadesa (mada, u pojednostavljenom obliku), gde se posle smrti vraćamo u hub - The Citadel, razgovaramo sa rezidentnim likovima, saznajemo više o kontekstu dešavanja, likovima i svetovima, te otključavamo trajna unapređenja koja pomažu da sledeći run duže potraje. Relativno, njih nema puno i ovo svakako nije igra epske dužine/širine. Postoji ukupno 10 proceduralno generisanih nivoa (mada, mogli su da budu igrački raznovrsniji), a progresija je takva da, kada porazite prvog od dva bossa svakog univerzuma, nadalje taj univerzum počinjete od nivoa nakon tog bossa. Tu su tri nivoa težine igre, kako bi ona duže potrajala.

Pomanjkanje ambicije u pogledu količine sadržaja autori su kompenzovali pomenutim interesantnim zamislima. U prvom redu, tri junakinje se, u pogledu gameplaya, dovoljno razlikuju (mada, ne drastično). Pored primarnih melee oružja koje dele, svaka poseduje i unikatnu specijalnu sposobnost, kao i drugačija sekundarna, uglavnom dalekometna oružja. Na posebnim mestima na mapama možete da „fuzujete” lik sa kojim trenutno igrate sa jednom od counterselves, pri čemu dobijate kombinaciju njihovog naoružanja. Zgodno je i to što, ako zapnete u nekom univerzumu, ne morate stalno da igrate iste nivoe iznova, već možete da se okušate u drugom univerzumu i razbijete monotoniju.

Manje-više, ostalo je klasika. Eliminišući grafički i igrački vrlo lepo dizajnirane i raznolike zveri, mašine i Ewere, dobijate valutu za kupovinu brojnih primeraka naoružanja i nalazite perkove koji vas na ovaj ili onaj način jačaju (mada, ništa od toga, uglavnom, ne menja naročito stil borbe). Nivoi su dovoljno razgranati da pospešuju istraživanje, ali se napredak kroz njih brzo odvija, a korisni su teleporteri kroz koje se lako vraćate ako ste nešto propustili na mapi.

Veoma važno, upravljanje je glatko, a akcija furiozna. Uostalom, to je i kamen temeljac ovakvih igara: supersonični okršaji gde protivnici umiru „crunchy” zadovoljavajuće, dovoljno teški da vas drže na ivici stolice, a, opet, precizni i, nakon uhodavanja, daju osećaj kontrole i nadmoći igraču koji je svaki dodge i udarac izveo baš kako treba, a kada zabrljate, nema ljutnje, jer sve je bilo fer. Trinity Fusion je u ovom pogledu vrlo solidan, pa može da posluži kao Hades umesto Hadesa, tim pre što dolazi u vizuelno dopadljivom pakovanju i sadrži dovoljno noviteta da se izdvoji u masi. Barem dok se na radaru ne pojavi sledeća fina, roguelite makljaža...