Miodrag ROBOVIĆ

1. jun 2023.

Dani kada je sve što je „gejmersko” prštalo od sjaja, pompeznosti i boja, polako ostaju iza nas. Naravno, tu je RGB osvetljenje, ali sve više se to radi sa ukusom i merom. Šta se desi kada se ljubitelji Linuxa ne pomire sa odlaskom veoma upadljivog ili „bode oči” stajlinga, a, pritom, zaborave na funkcionalnost, pročitajte u nastavku teksta...

Pri prvom pokretanju Garuda Linuxa, odmah se vidi razlika u odnosu na ostale distribucije. Već unutar bootloadera do izražaja dolaze posebne boje i ikonice. Kada se sistem podigne, sačekaće vas lep Welcome program sa svakakvim uputstvima za razna podešavanja, programe, instalacije i društvene mreže za podršku i informacije o distribuciji. Ali, brzo ćete taj prozor povući dole, zadivljeni izgledom desktopa. Naravno, to je KDE Plasma, sa posebnim grupama ikonica, tema, fontova i ekstenzija, koje sve zajedno daju ovakav izgled (tvorci distribucije nazivaju ga Dragonized). Apsolutno svaki prozor ukrašen je ovom temom, tako da ništa u sistemu neće odstupati jedno od drugog (kao što ume da bude slučaj kada se teme ručno podešavaju). Za sladokusce, iznenađenje ne staje, jer je Dolphin fajl-menadžer, kao i svaki padajući meni, obogaćen transparentnim i blur detaljima. Takođe, svaka postavka može lako da se izmeni, jer Garuda sadrži set alatki koje su namenjene podešavanju izgleda do najsitnijih detalja. Korak dalje u stilizovanju čini odluka razvojnog tima da uključi više „ukusa” Garude, sa raznim grafičkim okruženjima i window manager sistemima. Upravo je izgled ono što ovom Linuxu daje notu posebnosti.

Što se tiče same zamisli Garude, uzeta sama za sebe, ona nije loša. Uzeti minimalnu distribuciju (u podlozi je Arch Linux), nadograditi je stvarima potrebnim za gejming, ukrasiti odgovarajućom temom i plasirati kao user-friendly, sveobuhvatnu distribuciju za igrače - to je bio cilj razvojnog tima. Kernel koji se „vrti” u pozadini je linux-zen, što bi trebalo da garantuje bolje performanse (doduše, po sitnu cenu veće potrošnje). Naravno, podrazumevani su svi mainstream grafički drajveri koje nude Arch repozitorijumi (Nvidijini se pokreću posebno iz bootloadera) i Vulkan API, preko DXVK biblioteka.

Ovde, međutim, nailazimo na prvi problem Garude. Ovaj paket (DXVK), koji je jedan od osnovnih za igranje igara na Linuxu, nije iz upstream paketa („glavne” verzije, koju koriste skoro sve ostale distribucije), već je izmenjen za potrebe konkretne distribucije o kojoj govorimo. Rezultat takve odluke trebalo bi da budu bolje performanse, posebno kompilacija shadera i renderovanje slike kada je isključen motion blur. Barem je tako naglašeno na Git stranici za razvoj. To, ipak, nije slučaj. Nakon dosta testiranja (sistem je bio instaliran, a ne virtualizovan) i poređenja sa Ubuntuom i distribucijom HoloISO, na istom hardveru, prosečni FPS u Garudi uvek je bio niži za 10-15. Testirane igre su Hitman 2, Euro Truck Simulator 2, Counter-Strike: Global Offensive, Assassin’s Creed Unity i Skyrim sa 2K teksturama, a u svakoj igri je slučaj isti.

Ovakva situacija nikako ne opravdava visoke sistemske zahteve (barem prema Linux standardima) koje Garuda stavlja pred mašinu. Minimalno je potrebno 30 gigabajta slobodnog prostora na hard-disku i četiri gigabajta radne memorije, dok su preporuke da imate barem 40 gigabajta prostora i osam gigabajta radne memorije. Što se tiče procesora, situacija je slična kao i kod ostalih mainstream distribucija, a to je dvojezgarac sa radnim taktom od barem dva gigaherca. Naravno, poželjno je da imate nešto više, ako uzmemo u obzir visoke zahteve za memoriju, ali i osnovnu namenu Garude - igre. Takođe, zbog specijalnih efekata, bilo bi dobro da imate grafičku karticu koja podržava najmanje OpenGL 3.3.

Ono što dalje guši ovaj sistem u radu je pregršt programa, od kojih dosta služi u istu svrhu. Čak tri programa za postavke izgleda, dva programa za štampanje i tome slično. Kap koja preliva času je nekoliko programa za podešavanje sistema, koji sadrže stvari koje ćete naći unutar menija System Settings za okruženje KDE. Imati više mogućnosti je dobra stvar, ali bespotrebno nagomilavanje programa dovodi do toga da vam je potrebno 40 gigabajta slobodnog prostora za jednu, originalno, minimalnu distribuciju. Da uporedimo, HoloISO, koji, takođe, može da se posmatra kao „pretrpan” sistem, zahteva 20 gigabajta skladišnog prostora, zajedno sa DeckUI interfejsom.

Naravno, ovo ponekad ima i dobre strane, kao što je potpuna spremnost za rad. Od igranja, preko multimedije, do kancelarijskog rada, bez potrebe da instalirate odgovarajuće programe. Odmah ste opremljeni sa nekoliko text-editora (doduše, nedostaje „pravi” Office paket), dosta grafičkih programa, čak i nekoliko programa za pokretanje Windows aplikacija. OpenRGB je tu kako bi vaš računar sijao punim gejmerskim sjajem i van monitora.

Kada već govorimo o pokretanju ostalih programa, na raspolaganju su i emulatori za razne sisteme i igračke konzole. Na meniju se nalaze: DOS, Atari, SEGA, SNES, pa i handheld komplementi, kao, recimo, Game Boy. Na vama je samo da pribavite ROM-ove igara koje želite da igrate. Naravno, sve ovo objedinjeno postoji u programu RetroArch, koji dolazi preinstaliran. Bilo je reči o ovome u prethodnim brojevima, a funkcije na Linuxu ne odstupaju od onih na drugim operativnim sistemima. Ukoliko nekoga zanima, uz sistem dolazi i dosta FOSS igara. Naravno, stanje sa ovim igrama, najblaže rečeno, nije sjajno (osim igre 0 A.D.), pa je vrlo verovatno da neće biti zainteresovanih za ovu kategoriju programa.

Da se vratimo na AAA naslove koje smo testirali. Svaki naslov isproban je unutar PlayOnLinuxa, Bottlesa i Steam Protona. Treba naglasiti da u prva dva slučaja nije bilo nikakvih problema pri instalaciji, jer svi potrebni fajlovi za ovaj vid igranja dolaze uz Garudu, a unutar .wine i .PlayOnLinux foldera već postoje WINE prefiksi, koje je razvojni tim podesio tako da odgovara velikom broju igara. Naravno, preko Steama se sve ovo rešava jednim klikom na Install, pa poen ide upravo njemu. Neke igre su isprobane preko Xbox kontrolera, neke preko „običnog” koji možete da kupite i na trafici. Sve je radilo kako treba na sve tri platforme. Steam i Bottles dolaze opremljeni sa potrebnim dodacima za kontrolere, a ako koristite PlayOnLinux, jednostavno, dodajte DLL dinput8 u podešavanjima (XInput je default na Linuxu). Na samom kraju, performanse u toku igranja: Proton je ubedljivi pobednik, dok su ostale dve alternative varirale. Iako je WINE u podlozi sve tri opcije, Valve mu je dodao dosta opcija, pa nije čudno što je FPS najveći upravo ovde.

Kratka digresija: ostaje nejasno zašto WINE nije usvojio kôd koji koristi Valve za svoj Proton. Kôd je open source, a licenca je slobodna (BSD). Jedino što je tu sporno je mikrokôd za AMD čipove, ali to svakako ne ulazi u sklop kôda koji bi WINE koristio.

Sve ovo zvuči dobro, dok vas ne podsetimo na početak ovog dela teksta. U poređenju sa originalnim Protonom i Vulkanom, Garudini pandani ne stoje dobro. Naravno, može da se argumentuje da 10 do 15 sličica manje u proseku nije drastična razlika, ali u nekim igrama je i više od toga. Ili na slabijem hardveru ili na grafičkim karticama kompanije Nvidia. Garuda je dosta iza drugih distribucija koje su, jednostavno, uzele Proton i Vulkan onakav kakav dolazi „fabrički”. Manje posla, a bolji rezultati. Ovaj potez developera nam je ostao nerazjašnjen, jer nakon tri nedelje i više pokušaja uspostavljanja kontakta, niko od razvojnog tima nam se nije odazvao, iako je u više navrata obećan odgovor.

Pomenuli smo i pretrpanost sistema. Svi efekti koje okruženje nudi su u formi skripti (programa) koji rade u pozadini. Neke nepotrebne stvari, koje, po defaultu, stižu uz okruženje KDE Plasma, takođe, nisu onemogućene (na primer, automatsko skeniranje štampača, sinhronizacija kontakata i kalendara koji uopšte nisu dodati, unapred učitani kriptografski ključevi za KDE Vaults i tako dalje). Na ostalim pomenutim distribucijama toga nema, čak ni na onim koje koriste zahtevnije GNOME okruženje. Ta razlika je evidentna u toku igranja.

S druge strane, ono čime Garuda to pokušava da nadomesti je ZRAM - modul u Linux kernelu koji kreira kompresovane blokove (block device) unutar radne memorije, koji kasnije može da se koristi kao SWAP ili za čuvanje privremenih fajlova. Ovo nije baš najbolja opcija, posebno ako već imate SWAP particiju na nekom manje zahtevnom sistemu, a privremeni fajlovi svakako imaju svoj /tmp direktorijum.

Problem sa izvođenjem generalnog zaključka o ovoj distribuciji ide u dva smera. Prvo, nije jasno da li je Garuda preporuka zajednice ili nije. S jedne strane, dosta je visoko kotirana na DistroWatchu (11. mesto), ali na forumima postoji mnogo negativnih kritika i preporuka protiv Garude. Drugo, Git je preplavljen usvojenim zahtevima korisnika, ali društvene mreže vrve od nepročitanih poruka i molbi za pomoć. Na svakom koraku, Garuda daje oprečne odgovore. Bilo kako bilo, ukoliko hardver kojim raspolažete nije stariji od šest-sedam godina, pozivamo vas da isprobate ovu distribuciju.