Nikola JEVREMOVIĆ

1. februar 2021.

Stvorite najefikasniju intergalaktičku fabriku! - uskliknuše s ljubavlju iz studija Youthcat. Da li, slučajno, takva premisa stiže upravo iz Kine? Teško. Šta još priliči kineskoj industriji... a, da, kopiranje! Prošlo je jedva nekoliko minuta od početka igre, a autoru ovih redova ona se učinila veoma poznato. Slutnja da mu trebaju tri života da je u potpunosti dovrši, podsetila ga je na izvesni Autonauts (SK 11/2019). Kako se ispostavilo, deja vu beše opravdan. Dyson Sphere u svojoj srži je veoma slična igra. To mu, doduše, i nije naročita mana, jer ste Autonauts zbog svoje infantilne grafike verovatno zaobišli.

Šta mu dođe Dajsonova sfera? To je fiktivna megakonstrukcija koja obavija neku zvezdu (u nas sa Zemlje, to bi bilo Sunce) i čiji je zadatak da „upija” njenu izdašnu energiju. Astrofizičari smatraju da bi taj korak za našu vrstu bio ravan otkriću vatre i preduslov je za putovanje čoveka kroz svemir. Al’ ne lezi vraže, domoći se te silne solarne „čorbe” ište velike količine energije i tehnološki napredak koji je, za sada, teško pojmiti. Tu na scenu ove upravljačke simulacije stupa narandžasti mech na kome je zadatak da uspostavi temeljnu automatizovanu eksploataciju prirodnih resursa na jednoj od planeta Herkulesovog sistema.

Prvo što ćete nesumnjivo primetiti jeste izvrsna grafika. Unity endžin u ovom slučaju sija punim sjajem. Sve puca od boja i svetlosnih efekata koji su uposleni sa propisnom merom. Vizuelni ugođaj naročito je upečatljiv pri smeni obdanice i noći. Ona nema nikakvog uticaja na tok igre, ali je dobro što su je autori imali u vidu, naročito kada se uzme u obzir tematika.

Suština je tehnološki napredak, koji u praksi podrazumeva prikupljanje sirovina, spravljanje najrazličitijih komponenata od njih i otključavanje novih tehnologija na ogromnoj naučnoj šemi koja se grana dozlaboga. Svako okončano istraživanje dodaje građevinu, resurs ili spravu u igru koja se samim tim progresivno usložnjava. Pre nego što se otisnete na dug (ali zaista dug!) put tehnološkog napretka, preporuka je da lokacija na kojoj pustite korenje bude u blizini nalazišta bakra i gvožđa. Ova dva metala osnova su za proizvodnju većine bazičnih komponenata, poput magnetnog kalema ili štampane ploče. Svaka radnja zahteva energiju i naš mehanički protagonista nije izuzetak. Ako megadžula ponestane, pos’o će se vući kao prebijen. U stanju mirovanja, nivo energije automatski se povećava. Međutim, to predugo traje, pa je daleko bolja solucija gorivo. Pošto nikada niste predaleko od nekog stabla, drvo može da posluži, mada je ugalj očekivano pogodniji za tu svrhu. Stoga, njegovo nalazište zauzima treće mesto na spisku prioriteta. Pored napretka u tehnologiji, postoji i „drvo” unapređenja za samog mecha, pa je moguće povećati mu kapacitet rezervoara, brzinu kretanja, letenja itd.

Bog i batina mehanike ove igre je Replicator. On je zadužen za kombinovanje svega što ste prikupili u komponente, sprave ili objekte. Zadati proces proizvodnje ume da potraje i dobro je što su autori uredili da Replicator to čini i „u pozadini”, ostavljajući mecha slobodnog da istražuje okolinu. Takođe, ako imate sve potrebne osnovne sirovine i njihove derivate, komponente neophodne za predviđeno istraživanje proizvodiće se automatski. Ukoliko ste rudnike i livnice pravilno povezali pokretnim trakama, dovoljno je samo da ih obilazite i jednim klikom gomilate zalihe.

Dyson Sphere Program jedna je od onih žanrovskih igara kojoj je u svom kontekstu zaista teško naći zamerku. Ako ćemo baš da teramo mak na konac, možda bi uvođenje neke vanzemaljske konkurencije sa kojom bismo se nadmetali u tehnološkom napretku pružilo malo dinamike. Osim toga, reč je o veoma kvalitetnom naslovu. Čak su i bagovi, svojstveni Early Accsess fazi, izostali. Da, kao i kod svake igre ovog tipa, jednom kad pogodite žicu ona postaje penzionerska, ali to u ova stresna i turobna vremena uopšte nije loše.