Danilo LUKINOVIĆ

1. februar 2021.

Malo je naslova koji u hiperprodukciji olakšanoj modernim grafičkim engineima i višedecenijskoj istoriji video-igara uspevaju da se oslobode okova žanra i izdvoje kao remek-dela, ne samo igračke zabave, već i umetnosti. Na svaku igru kojoj pomenuto polazi za rukom, dolaze nebrojene slične, koje na silu pokušavaju da kombinuju ono što publika već voli sa nekim „revolucionarnim” elementom. Postoje, pak, one igre koje su jednostavno delo želje i ljubavi razvojnog tima i koje bez srama i pretencioznosti otkrivaju sva obeležja žanra i obiluju već viđenim elementima zapleta, izvođenja i vizuelnog utiska. Jedna od njih je i Ender Lilies: Quietus of the Knights, prvenac razvojnog tima Live Wire i izdavača Binary Haze.

Nekome će se možda učiniti da ovaj naslov odbacujemo u startu, ali to ne može biti dalje od istine, naprotiv. Ender Lilies je tipična moderna indie metroidvania, smeštena u mračni svet sa, naizgled, nejakim protagonistom koji mora da pronađe put do svetla i usput razmota klupko užasa koji je taj svet obavio u tamu, pritom mučeći reflekse i živce, kao i vijuge igrača. Kraljevstvo End zadesila je nepogoda ili prokletstvo (semantika nije bitna) - dugotrajna smrtonosna kiša pretvorila je sve živo u bezumne, krvožedne, hodajuće leševe (narodski: zombije). Vitezovi-zaštitnici nisu uspeli da zaustave pošast, ali je sačuvan život Bele sveštenice, koja jedina može da izleči kraljevstvo. Devojčica Lily, koja nosi laskavu titulu iz prethodne rečenice, budi se, bez sećanja, u razrušenom manastiru i uz pomoć (kako savetodavnu, tako i u domenu primenjenog nasilja) duha jednog od palih vitezova kreće na put.

Mračna i depresivna atmosfera sa svim nijansama sive i sveopštom depresijom i bezizlaznošću nije retkost u modernim igrama. Ender Lilies se momentalno izdvaja obiljem boja, čak i u podzemlju i razrušenoj katedrali. Da, svet je uništen, sve je strašno i pusto, ali kolorit nije jednoličan. Efekti vode i svetlost sveća koja poigrava osvetljavajući pećine i poneki cvetić pored sprženog stabla, sugerišu da nada ipak postoji i da je ispod svega tračak života koji samo čeka da ga neko pozove i „pročisti” (što ćete i raditi u toku igre). Muzika je, takođe, fenomenalna. Delo benda Mili, poznatog ljubiteljima Anime, po naslovnoj numeri serije „Goblin Slayer”, muzička podloga predstavlja vrhunsku kombinaciju jednostavnosti i dubine atmosfere. Klavir u sebi nosi „snagu” i težinu čitavog orkestra i kada se znalački upotrebi može da „stvara slike” u kombinaciji sa laganim vokalnim deonicama. Muzika nije depresivna, već puna nijansi, melanholična je, sa tračkom svetlosti bolje budućnosti.

Ako ste ikada igrali neki side-scroller platformski naslov, brzo ćete se navići na komande i izvođenje Ender Liliesa. Kako je danas kontroler de-facto jedini način za igranje ovakvih naslova, podrška za tastaturu postoji sa logičnim rasporedom kontrola iz „starih, dobrih vremena”, kada su strelice služile za kretanje a leva ruka obavljala multitasking skakanja, mlaćenja, lečenja i interakcije s okolinom. Lily je dete i nema nikakve ofanzivne, ni defanzivne sposobnosti, već će kroz igru oslobađati (pročišćavati) duhove zaštitnika, koji će onda zauzeti svoje mesto pored nje, čuvajući je i čisteći joj put kroz horde prokletih nesrećnika. Svaka od duša zaštitnika ima specijalne sposobnosti koje ćete koristiti u odgovarajućim situacijama, ponovo, poštujući postulate žanra. Svet krije i mnoštvo artefakata i fragmenata, koji će povećavati karakteristike i dodavati sposobnosti. Protivnika je mnoštvo, imaju različite načine napada, a AI je sasvim solidan, ali ne i pretežak. Nivoa težine nema, a jedina mesta za snimanje pozicije i statusa jesu klupe na kojima se Lily odmara.

Ender Lilies: Quietus of the Knights već sad deluje kao završen proizvod i po mišljenju autora ovih redova vredi svaki od dvadeset evra. Ovo jeste klasična metroidvania u mračnom svetu, sa hiljadu puta ispričanom pričom, ali je sve „ispleteno” na specifičan način, prelepo, ubedljivo i, pre svega, zabavno i opuštajuće, što bi video-igre i trebalo da budu.