Miodrag KUZMANOVIĆ

1. februar 2021.

Simulacije preživljavanja ili simulacije prežvakavanja? Ove igre često bije loš glas da su dosadne, bagovite i nikad do kraja završene, a ni njihov standardni gejmplej nije nešto što inspiriše i nadima prsa. Ne želi svako da bude hrčak koji u svojoj rupi skuplja zalihe za zimu, toga imamo dovoljno u stvarnom životu.

Subnautica je izuzetak od tog pravila koji je toliko silan da može da vam resetuje kompletnu percepciju o takvom tipu igara. U svojoj igračkoj karijeri imao sam svega nekoliko ZOINK momenata te snage i potencije - najveći je Dark Souls, zbog kog više po defaultu ne mrzim igre made in Japan, ali na jakom drugom mestu je Subnautica, predivni biser koji interaktivnom survivalizmu daje magičnu, potpuno jedinstvenu notu. Subnauticu sam nevoljno ignorisao prve dve godine nakon izlaska, otkrivši je tek kada ju je Epic Store besplatno ponudio svim korisnicima. Usledila je eksplozija glave i sesija od 10 sati igranja u cugu, što mi se nije desilo još od 1855. Uz rizik da sablaznim mnoge, usudiću se da kažem da je Subnautica jedna od deset najboljih igara XXI veka. Moje oduševljenje njome je skoro bezgranično.

Subnautica: Below Zero jeste njen samostalni (stand alone) nastavak, koji se već dve godine krčka u early access programu na Steamu i Epicu. S obzirom na to da se razvoj približio kraju i da glasine kažu da full verzija izlazi u martu, januar je pravi trenutak da se podgreje globalno interesovanje. U pitanju je neposredni nastavak priče o vodenoj planeti 4546B, u kojem preuzimamo ulogu drugog protagoniste u nešto drugačijem okruženju ledenog okeana, blizu polarnog regiona. Umesto junaka koji je preživeo obaranje broda iz orbite i igru proveo u pokušaju da se izvuče iz vodene džungle, sada imamo gospođicu koja voljno dolazi na 4546B u potrazi za sestrom, članicom naučne ekspedicije kompanije Alterra, koja je nestala u akciji. Priča se nadovezuje na misteriju pradavne civilizacije koja je 4546B koristila kao tehnološki hub i, poput one u originalu, puna je sjajnih momenata i iznenađenja. Below Zero je donekle „personalniji” od keca, jer pored audio-logova sada imamo i dijaloge sa živim ljudima. Na planeti niste sami, iako tako možda izgleda na prvi pogled.

Ovaj privju pre svega je namenjen fanovima Subnautice i ići će u detalje koji će neiniciranim civilima možda biti previše specifični. Ako u planu nemate ništa pametnije, stay awhile and listen, biće zabavno i korisno, a možda vas bude motivisalo da nabavite igru i sami zaronite u najzabavnije virtuelne vode u istoriji.

Dakle, Subnautica: Below Zero... Na prvi pogled, činiće vam se da je u pitanju kolekcija novih bioma, nalik na ledene sante i koralne mostove u dubinama, ali istina seže mnogo dublje od toga. Početak je identičan - imate plutajuću kabinu sa fabrikatorom, nekoliko osnovnih tehnologija u katalogu i bezbedan plićak u kom možete da pohvatate konce igre (ovo će igrati i potpuni početnici, tako da je blag početak razumljiv i dobrodošao). Progresija kroz igru, makar tokom prvog dela kampanje, slična je osnovnoj Subnautici i svodi se na iznalaženje načina da zaronite sve dublje da biste pronašli instalacije i tragove koji bacaju novo svetlo na vaš quest i sestru za koju kompanija tvrdi da je mrtva.

Raspoložive tehnologije su nešto drugačije, zapravo, resursi koji su vam potrebni za crafting su u dobroj meri različiti, a minerali se često nalaze na drugačijim dubinama. Titanijum i bakar su i dalje predominantni i nalazićete ih uvek i svuda, ali magnetit je sada prava retkost. Za nikl i kijanit više ne morate da zaronite u pećine pune lave na dubini većoj od kilometra, već mogu da se nađu na duplo manjim dubinama, u specifičnim bionima koje ćete morati sami da pronađete. Nove tehnologije i dalje otkrivate skeniranjem fragmenata havarisanih uređaja i analizom banaka podataka koje povremeno nalazite u vodi i na površini.

U Below Zero nemate Cyclops, veliku podmornicu sa kompleksnim kontrolama koja vam je u originalu bila neophodna za najdublje zarone, ali ni Seamoth za zujanje na manjim dubinama - oba plovila zamenjuje Seatruck, modularni mini-sumaren koji sastavljate od funkcionalnih segmenata. Osnovni segment je autonomna pilotska kabina veličine Seamotha, na koju, kao vagone na kompoziciju voza, možete da kačite raznovrsne module (za skladištenje resursa, za prevoz Prawn egzoskeleta, za fabrikovanje stvari van baze, itd.). Prawn je i dalje tu, a pored njega imamo i Snowfox, portabl hoverkraft namenjen vožnji po ledenim površinama, koji će vam postati značajan tek u poznoj fazi igre kad vas priča izvede iz okeana na tlo. To stvarno ne želim da vam spojlujem, bez obzira na to što mi želja za elaboriranjem nezajažljivo vibrira.

Interesantna stvar u vezi sa autorima igre jeste njihov izraziti pacifizam koji ističu u svakom intervjuu i koji jasno pečatira obe Subnautice. Ako izuzmemo lov na sitne ribice radi ishrane i povremene splatt sudare s faunom dok pilotirate batiskafima, vaš lik nije sposoban za funkcionalno nasilje, čak ni za razumnu samoodbranu, osim bežanja, mimikrije i teranja predatora non-lethal pomagalima. Čak i torpeda koja pravite za Prawn ronilački egzoskelet služe samo da oteraju napasnike, ne da ih ubiju, a slično važi i za laserski sekač (služi samo da seče metalna vrata) i stazis pušku (privremeno zamrzava protivnike). Igra je prepuna vrlo agresivnih podvodnih predatora, poput hibrida sipe i ajkule i velikih monstera klase „Levijatan”, koji vas agresivno love i mogu da vas u dva zalogaja prožderu zajedno s podmornicom, tako da je odsustvo ofanzivnih opcija faktor koji kompletno definiše igru i vaš odnos prema okruženju.

Pacifizam Subnautice je, zapravo, koristan, jer održava perma-tenziju, sprečavajući vas da pabirčenjem resursa i craftovanjem oružja postanete nezaustavljiva sila, kao u Conan Exiles i gotovo svim drugim simulacijama preživljavanja. Ovo je verovatno jedina igra, zapravo, jedino kulturno delo woke autora koje može da se pohvali vanserijskim kvalitetom. Kakve stvari bi tek pravili da su duhovno bliži našoj, svetloj strani...

Fauna polarnog regiona je delimično do potpuno drugačija od one u zoni kratera iz Subnautice. Na vrhu lanca ishrane i dalje su masivni levijatani - oni opasni po život ponovo dolaze u formi gargantuanskih protoajkula, ali ima i miroljubivih, nalik na stacionarne gigameduze veličine Sremskih Karlovaca. U srednjoj kategoriji imamo obilje agresivnih proždrljivaca, koji će vas, na sreću, manje juriti kada plovite u Seatrucku, nego kada plivate van vozila. U Subnautici niste mogli da živite od zveri koje kidišu na vaše podmornice, a ovde morate da se pazite samo najvećih karakondžula, ali i njih može da otera elektrošok u pravom trenutku. Postoji i nekoliko vrsta agresivnih, mada bezopasnih živuljki, poput podvodnih majmuna koji vam otimaju opremu koju imate u rukama i nekih verzija morskih konjica koje vas hipnotišu ako im se približite. Na površini planete čekaju vas kolonije pingvina, ali i zverine koje liče na vukove i „podledni” crvi koji kidišu na sve što pravi vibracije na tlu.

Obim regiona koji istražujete ne deluje prostranije u odnosu na krater u prvoj igri, ali su varijacije podvodne flore i faune veće i raznovrsnije. U dubinama i na površini planete 4546B očekuje vas tona iznenađenja koja ćete morati sami da pronađete i označite beaconima - nema mape niti vam igra crta liniju po kojoj treba da se krećete. Ni ova druga Subnautica vas ne vodi za ruku, već vas lagano usmerava da se sami potrudite i pronađete tačke koje vam omogućavaju da nastavite priču. To poštovanje igrača i vera u sposobnost prostorne orijentacije mi se izrazito sviđaju.

Subnautica: Below Zero je genijalna stvar koja spada u onu, više puta pominjanu, obrazovno-kulturnu kategoriju koju bi svako trebalo da igra iz istih razloga iz kojih čita lektiru tokom osnovnog i srednjeg školovanja. Ova pozna beta verzija igre je bezmalo kompletna i ni na jednom mestu nisam zapeo o nešto što je delovalo nezavršeno, tako da ovo možete da shvatite i kao review bez brojčane ocene, ali sa šeširom koji je skinut do poda.