Miodrag KUZMANOVIĆ

1. februar 2021.

Prvi Everspace bio je grandiozna indie igra, hrabri miks svemirske simulacije i rogue-lite ideja sa vizuelnim dometima AAA naslova. Teška, zaguljena i namenjena ljudima koji ne odustaju, igra se ustoličila u top 10 nezavisnih naslova protekle decenije, makar na mojoj, surovoj i nepraštajućoj rang-listi na kojoj nema mesta za mlohavost.

Everspace 2 sadržajno je bogatiji, ali idejno siromašniji naslov, kom fali začin koji je definisao kec - palpabilna neizvesnost. Everspace 2 nije rogue-lite, već klasična kombinacija svemirske trgovine, borbe i istraživanja, dopunjena sa malo looter-shooter mehanike inspirisane nastavcima Destinyja. Otprilike, kao novotalasni Privateer kom je dodato malo modernih forica. Nema ništa lošeg u tome, naprotiv, ali fanovi prve igre, koji su očekivali novu dozu friških, never seen before ideja, sigurno će biti razočarani. Igara kao što je bio Everspace jednostavno nema; igara kakva je Everspace 2 ima nekoliko desetina, igrivih i relativno aktuelnih.

I eto staljinističke presude na samom početku prvog utiska o igri koja je tek ušla u early access ponudu na Steamu. Vaše shvatanje cele stvari može da bude potpuno suprotno ako dvojci priđete iz drugačije perspektive, recimo, nekoga ko nije igrao Everspace, jer ga rogue-lite koncept užasava i samo želi da uživa u old-school klonu Elite, Privateera ili Tachyona: The Fringe. Sećate li se Tachyona, igre iz 2000. sa Brusom Kembelom u glavnoj ulozi? Everspace 2 ima priču koja pokušava da izvede nešto slično, koristeći naraciju, dijaloge i sinematičnost, što igri daje više životnosti od ledenog keca i njegove serije bezglasnih smrti u poljima frigidnih asteroida.

Narativna ravan Everspacea 2 sledi sudbinu jednog od potrošnih klonova iz prve igre, koji je preživeo surovo proganjanje i pobegao u najdalji od obodnih sektora galaksije, gde je uzeo lažni identitet i inkognito se zaposlio kao letačko obezbeđenje u rudarskoj kompaniji. Umesto prevremene penzije, do koje ga je čekalo još svega nekoliko smena (Hadson iz „Aliensa” saoseća), mladac uleće u frku koja će ga podsetiti da je sudbina sila od koje se ne može pobeći. Početak igre relativno je linearan i služi za upoznavanje s okruženjem i (ne previše složenim) letačko-borbenim sistemima. Red dogfajta, red navigacije kroz hipersvemir, red prikupljanja resursa i spremni ste da se skućite u privremenoj bazi operacija, u društvu slučajnog partnera koga ste pokupili bežeći od pirata. Nakon toga, univerzum vam se u izvesnoj meri otvara.

Sadržaj koji nudi početna early access verzija razumnog je obima i svodi se na dva kompletna zvezdana sistema i prvih šest-sedam sati priče. U igri postoji obilje sporednih misija i aktivnosti koje broj sati inicijalne kušnje komotno mogu da podignu na više od dvadeset, što bi trebalo da vas zadovolji dok igra ne dobije sledeći content apdejt. Imate niz kampanjskih misija koje guraju priču ka razrešenju (jednog dana) i veliki broj sekundarnih misija koje prvenstveno služe da obogate lore i da vam nakarikaju nivo lika i opreme koji će glavne misije učiniti lakšim.

Maločas rekoh da je igra koncipirana kao mixPrivateera i Destinya odnosno nekog drugog modernog ARPG-a čija se poenta svodi na skupljanje loota. Vaš brod, koji možete da menjate kad zaradite za apgrejd i ispunite druge kriterijume, predstavlja jednu polovinu vašeg igračkog avatara. Ima slotove koje ćete popunjavati oružjem, oklopom, štitovima, borbenim gedžetima i potrošnim pomagalima - (skoro) sve je kolorno-kodirano u skladu sa dominantnim pravilima (sivi, zeleni, plavi, ljubičasti gear), tako da konfuzije nema. U endgameu će, navodno, postojati i epski loot sa značajnim sekundarnim bonusima, ali to tek treba da bude implementirano.

Everspace 2 trebalo bi da ima nekakav endgame kojem bi se pristupalo nakon kompletiranja single-player kampanje, ali još uvek nije poznato na šta će to da liči i da li će uključiti druge igrače. Ako Everspace 2 ostane single-player, kao što to sada stoji u specifikacijama na Steamu, uveren sam da će se entuzijazam igrača za postkampanjskim igranjem rapidno istopiti.

Letački modul igre sličan je prvom delu, s tom razlikom što vaš brod više podseća na hoverkraft, a manje na lovca u brišućem letu. Po defaultu, vaše kretanje u okviru planetarnog sistema vrlo je sporo i stvara osećaj lebdenja s minimalnim pogonom unapred. Kad ubrzate ili aktivirate turbo-pogon ograničenog trajanja, brzina nakratko naraste, ali sve brzo ponovo postaje slow burn affair. Borba s piratima i drugim oponentima odigrava se u dometu beonjača, koliko i zahvataju vaši laseri, blasteri, kalem-topovi, gatlinzi, samonavodeđene rakete i drugo oružje. Vijetnamski dogfajt u svemiru? Otprilike tako... Sećam se igre Warhead (1990, Amiga) koja je donela mnogo kompleksnije sisteme raketnog ratovanja u kosmosu i snuždim se od opšte stagnacije ideja kojoj sam svedok u poslednje vreme.

Iako se bitke svode na običan dogfajt, donekle su zakomplikovane slojevima koje morate da ogulite s protivnika pre nego što ga pretvorite u oblak vrele plazme. Prvo morate da mu skinete štit, za šta ćete koristiti oružje koje dominantno pravi energetski demidž. Nakon toga, morate francuski da mu obradite oklop, koji se ne obnavlja kao štit, ali brzo nestaje pod vatrom balističkog oružja kakvo je gatling, a kad rešite i to, ostaje da mu izbušite trup i dokusurite ga. Praćenje statusa naciljanog protivnika i šaltanje oružja zna da bude haotično, pogotovo u borbama s rojem slabijih protivnika, ali tu u pomoć pristižu mine i specijalni borbeni gedžeti koji prave AoE. Već na početku imate dva takva podsistema, od kojih je jedan AoE EMP koji nakratko gasi protivničke letelice, dok drugi aktivira nekakve munje kojima nije potrebno nišaniti, već prže sve u vidokrugu. Objašnjenje za vašu totalnu borbenu suprematiju je jednostavno - vi ste superiorni borbeni klon kom obični piloti-rajetini ne mogu da prismrde.

Levelovanje u dvojci nije posthumno kao u kecu, već gradualno i vrlo slično Destinyju 2. Imate globalni nivo svog lika, čiji rast lagano diže otpornost na štetu, kritičnu šansu i druge karakteristike i služi kao granični faktor za opremu koju možete da instalirate na brodu. Svako oružje i gedžet, pored „boje”, imaju i minimalni nivo upotrebe, tako da je progres linearan i pomalo dosadan. Pored ovoga, imate i levelovanje specijalnih gedžeta naročitim tokenima, kao i podizanje pasivnih bonusa vezanih za vaše kompanjone. Na primer, defaultni kamerad s kojim počinjete igru daje vam dva takva bonusa - smanjivanje troškova popravke broda i veći domet vučnog zraka. Te bonuse kupujete investicijom para, rudnih i drugih resursa koje osvajate u misijama, kopate ih ili kupujete.

Vizuelni dometi igre ostali su na nivou prve igre, što je sasvim OK, mada sam očekivao da će nakon tri i po godine doći do nekog pomaka sa ZOMG efektom koji sam imao kad sam prvi put video grafičke domete keca. Novinu, kako vizuelnu tako i sistemsku, predstavljaju misije na površinama planeta, to jest, let na maloj visini iznad lepo modelovanih krajolika. Planetarnim površinama ne možete da pristupate po nahođenju, već su, kao sve druge lokacije u igri, predefinisane i svedene na tačno određenu tačku na mapi. Po ovom, a i po mnogim drugim pitanjima, Elite: Dangerous je parsecima ispred Everspacea 2. Možda nije fer porediti igru koja postoji već nekoliko godina i redovno dobija pečeve i ekspanzije sa naslovom koji je tek ušao u beta fazu, ali što čovek ima manje vremena, sve je skloniji antisentimentalnoj sistematizaciji iskustava koje nude ljudi, objekti i softver. Ako nedeljno možete da otmete od života max deset sati igranja za svoju dušu, biraćete igru koja nudi najbolje iskustvo, a ne obećanje buduće sreće u dalekoj temporalnoj aproksimaciji.

Moram da priznam da sam od igre očekivao više. Ne mogu reći da nije zabavna i na momente intrigantna, ali utrošak vremena uz nju je nekako šalalala utrošak, nije blagotvorno rvanje s titanskim teškoćama koje je nudila prva igra. Slasti Everspacea 2 ne teku kao zlatni sirup, više su kao podgrejani industrijski burito.