Ana KRSTIĆ

1. januar 2020.

Suviše jednostavan za one željne izazova, akcije i adrenalina, možda i previše spor sa aspekta narativa za one koji nemaju dovoljno živaca i vremena, Arise je svakako naslov koji ume da nagradi svakoga ko je dovoljno strpljiv da dublje zaroni u svet igre. Ovo je začuđujuće lepa i dirljiva priča o odrastanju, izgnanstvu, velikoj porodičnoj tragediji, ali i još većoj ljubavi. Arise definitivno nije igra za svakoga, ali od nas dobija preporuku, jer na zapanjujuće jednostavan način uspeva da ostavi dubok emotivni utisak na igrača.

Igra može da deluje kao klasičan konzolni platformer, ali nedostatak ozbiljnijih izazova, karakterističnih za igre platformskog tipa, doprinosi tome da Arise pre možemo svrstati u red komplikovanijih walking simova. Grafika je prelepo nacrtana i živopisna, a muzička podloga zaista je fantastična. Najslabija karika ove igre je nesrećna, kvazi 3D kamera koju možete rotirati samo po vertikalnoj osi, dok se po horizontalnoj sama rotira, u zavisnosti od situacije, ukazujući na put kojim bi trebalo da krenete (i to ne uvek na sjajan način). Tu je i nedovoljno iskorišćen potencijal dizajna nivoa za postavljanje iole ozbiljnijih puzzleova, pa tako dobijamo dve stvari koje direktno kumuju tome što Arise neće dobiti ocenu od 90 ili više poena. Koncept manipulacije vremenom i vremenskim prilikama zarad napredovanja kroz nivoe i rešavanja začkoljica deluje veoma lepo i zanimljivo, kako na papiru tako i u praksi. Ipak, generalni utisak je da je igra, ipak, isuviše lak zalogaj za ozbiljnije igrače i da će možda kao takva biti prinuđena da svoju ciljnu publiku potraži kod nešto mlađih igrača, koji, pak, možda neće baš ceniti dubinu njene priče.

Arise započinje smrću glavnog heroja, koji se budi u nekoj vrsti limba na snegovitoj planini. Iz tog predvorja raja (ili možda samog raja, sve sa zvezdom na istoku) kreće putovanje u vidu flešbekova kroz upravo okončan život. Celine u igri (ima ih ukupno deset) su svaka za sebe, tematski drugačije urađene i predstavljaju posebnu životnu fazu (rano detinjstvo, adolescencija, prva ljubav i sve tako do duboke starosti) kroz koje upoznajete životnu priču našeg bezimenog heroja. Vredi napomenuti da je igra lišena bilo kakve naracije, glasovne glume, pa čak i titlovanih replika. I pored ovoga, ekipa iz Picollo studija je na maestralan način uspela da prenese svu emociju na igrača, pre svega zahvaljujući fantastično izrežiranim scenama u kojima sama priča dolazi do svojevrsne kulminacije. Tokom igre skupljate slike i punite album kroz koji ćete po završetku priče ponovo proći i još jednom proživeti sve što ste upravo odigrali. Kako ne bismo ulazili u detalje i dodatno spojlovali priču, zaključićemo još jednom da je sama izvedba zaslužila čistu desetku.

Igra ima i kooperativni mod, doduše, veoma rudimentaran. Naime, kroz priču možete proći i uz još jednog saborca na džojpedu ili tastaturi, s tim što uvođenje još jednog igrača ne povećava broj protagonista na ekranu, već u ruke jednog od igrača stavlja na upravljanje glavnog heroja, dok drugi za to vreme vrti atmosferske prilike i šalta vreme napred-nazad. Kako bi prethodna rečenica bila jasnija, manipulacija dimenzijom vremena u igri je jedina poluga koju koristite da rešite zagonetke. Ukratko, mnoge platforme su mobilne i kreću se, a na njih je moguće skočiti samo u pojedinim trenucima kada je platforma blizu, pa je logično da tok vremena treba „naštimovati” u skladu sa tim kretanjem. Bilo kako bilo, zaključak se nameće sam, da je kooperativni mod (barem u ovakvom vidu) apsolutno nepotreban i da će drugi igrač mnogo lepše proživeti igru ako samo posmatra dešavanja kao film dok neko drugi igra.

Bez previše ponavljanja, za finalni zaključak premotajte tekst na početak i prvi pasus ovog teksta, a ako već imate pametnije stvari u koje biste investirali 20 dolara, onda barem priuštite sebi to zadovoljstvo da na YouTubeu nađete snimak kako neko igra Arise i pogledate njega umesto neke nasumične TV splačine.