Avanturistički serijal Blackwell je svojevrsna igračka (i mnogo kvalitetnija) verzija TV serije tipa „Medijum”. Tokom perioda od osam godina, Dejv Gilbert, rukovodeći organ firme Wadjet Eye (koja je prvenstveno poznata kao izdavač voljenih avantura kao što su Gemini Rue, Resonance i tako dalje), osmislio je i napisao pet Blackwell igara. Epiphany je poslednje poglavlje priče o, u početku nevoljnom, medijumu Rozi Blekvel i njenom „duhovnom vodiču” Džoiju, koji pomažu duhovima da pređu na onaj svet, melodična labudova pesma koja na odličan način ispraća ovaj vrlo dobar serijal. Franšiza ne podseća na „Medijum” samo zbog osnovne ideje, nego i zato što ceo serijal ima strukturu jedne sezone TV serije. Roza i Džoi u svakoj „epizodi” rešavaju pojedinačne slučajeve, ali se u svakoj epizodi pojavljuju i fragmenti krupnije priče, koja se razrešava na kraju Epiphanyja. Sem toga, i Rozin lik se tokom celog serijala razvija i dostiže kulminaciju na kraju ove epizode. U tom smislu, Epiphany je zaista moćno finale nabijeno emocijama.

Posle neizbežnog rutinskog slučaja na početku igre, pred Rozom i Džoijem pojavljuje se duh čiji vrisak prati cepanje njegove duše na dva dela. Duo koji zovete onda kada je nešto čudno u komšiluku odlučuje da započne istragu, koja će da ih odvede do grupe ljudi koja se pre dvadeset godina skupljala u izvesnoj crkvi. Svi ljudi iz te grupe bili su izgubljeni, bez cilja u životu, ali su na tim sastancima čudotvorno dobili inspiraciju kako da poboljšaju svoj život. Doskora, svi su bili uspešni, ali su onda, jedan po jedan, počeli da umiru... Naravno, natprirodne sile su na delu, a Rozina i Džoijeva uloga je ličnije prirode nego što se to u početku čini.

Kao i prethodne igre u serijalu Blackwell, Epiphany je klasična point & click avantura, s tim što su skoro sve zagonetke direktno vezane za priču. U praksi, to znači da umesto mlaćenja s inventarom, „kartunolikom” logikom i gumenim pilićima s koturom u sredini ovde uglavnom pratite tragove, na primer, koristite Rozin mobilni da izguglate adresu lokala i slično. Zagonetke su uglavnom maštovite i zanimljive za rešavanje. Dobar primer je situacija kada je trebalo da saznamo korisničko ime i šifru izvesne devojčice u jednoj online igri. Korisničko ime smo saznali pomoću njenog crteža koji smo ranije našli, ali do šifre nismo došli toliko lako. Naime, prvo je trebalo da instaliramo softver koji nam je omogućio da čitamo njen mejl s drugog računara, onda da u toj online igri zatražimo novu šifru pošto smo navodno zaboravili staru i da na kraju pročitamo mejl s novom šifrom koji je tada dobila. Međutim, pošto su zagonetke dosta lake, ipak nisu na nivou najboljih avantura. Ne postoje situacije kada ste srećni jer ste rešili zagonetku posle dužeg razmišljanja i jednog „Eureka!"-trenutka.

Iako su zagonetke bitne, u ovoj igri bitnija je priča. Njena okosnica su uverljivi, realistični likovi. Roza Blekvel i Džoi Maloun nisu kao Džordž Stobart i Niko Kolar koji se upuštaju u avanturu zato što je to zabavno. Ovi junaci su obični ljudi (dobro, obična devojka i običan duh) kojima je avantura nametnuta i koji jedva čekaju da završe s isterivanjem duhova. Rozino postepeno mirenje sa tim da nema drugog izbora osim da prihvati da je rođena da bude medijum istovremeno čini lik zanimljivijim, a predstavlja i osnovnu temu celog serijala. Džoi je takođe uverljiv. On je postao duhovni vodič tokom tridesetih godina prošlog veka, tako da ima smisao za humor i rečnik tipičnog noar detektiva („Mrtvi ne spavaju, pa ne mogu ni ja”), s tim što ne može da pije viski, nije toliko ciničan i ima srce od zlata. Sve to čini ga jednim od naših omiljenih (a i najzabavnijih) likova u igrama. Likovi su uverljivi i životni i zbog dijaloga koje je očigledno pisao neko ko odlično barata engleskim, što knjiškom gramatikom, što slengom. Prosta replika kao što je: „He’s a no-show” dodaje kvalitetu atmosfere tamo gde bi standardno: „He didn’t show up,” bilo smetnja.

Prethodne Blackwell igre patile su od toga što je pomaganje određenim duhovima da pređu na onaj svet često bilo relativno nezanimljivo, nemaštovito i nije imalo mnogo veze s glavnim zapletom. Sada je taj aspekt priče dosta unapređen - cepanje duša je od samog početka uključeno u priču, Roza ne pomaže duhovima samo zato što joj je to posao, nego je i direktno uključena u zaplet, a i istraga je zabavna i logična.

Epiphany je najmračniji naslov serijala Blackwell, što je prvenstveno postignuto grafikom. Iako je veoma lepa (ako volite pixel-art), takođe je i sumorna - sneg neprestano veje, cela igra se dešava noću, a scene su uglavnom okupane zloslutno tamno zelenom bojom. Odlična noar muzika asocira na pozitivniju atmosferu prethodnih nastavaka, ali pomalo teskoban osećaj ipak preovladava. Smatramo da je odluka da Epiphany bude mračan ispravna, pošto to dodatno senči „epičnost” ovog, poslednjeg poglavlja u serijalu.

Ipak, Epiphany nikako nije „najbolja priča koja je ikada ispričana”. Ono što ovakve priče čini veličanstvenim jeste preokret. „Dežurni krivci” sigurno ne bi bili toliko dobri da na kraju nismo saznali da je Kevin Spejsi u stvari robot. Nažalost, preokret Epiphanyja prilično je predvidiv, a objašnjenja su štura i nerazrađena. Cela istraga je zanimljiva i gradi ka tim trenucima, a onda kada se dogode ispadne da nisu ništa posebno, što dosta kvari utisak.

Epiphany je mogao da bude fenomenalan, ali je zbog navedenih propusta samo dosta dobar. Ipak, to je i više nego dovoljno za preporuke. Serijal Blackwell je u globalu uverljiv, emotivan, ali i zabavan način da Dejv Gilbert prenese svetu svoja pozitivna razmišljanja. U vremenu kada su pred nama nove igre legendarnih autora kao što su Tim Šejfer i Džejn Džensen, serijal Blackwell je simpatičan pokazatelj da i savremeni timovi (kao što je naš omiljeni Wadjet Eye) imaju šta da ponude. Dobro je biti avanturista u 2014. godini.