Istresite bubašvabe iz kutije sa starim kasetama, u dabl-dek izlepljen He-Man nalepnicama ubacite prvi album Dead Kennedys, premotajte na „Holiday in Cambodia„ i prepustite se nadzvučnim slastima post-pank megapesme. Iako za temu ima razmaženu mladež a ne rat u Aziji, ova stvar je kao stvorena za setovanje perfektnog mentalnog ritma za igranje ove stamene strateške igre.

Franšizu Wargame francuskog Eugen Systemsa započeo je Wargame: European Escalation (2012), nastavio Wargame: AirLand Battle (2013) i kvalitativno krunisao ovogodišnji Wargame: Red Dragon. U normalnim uslovima, tri igre u tri godine podrazumevaju ili neograničen budžet u stilu Call of Dutya ili neozbiljnost. U slučaju Wargamea, međutim, 1095 dana bilo je sasvim dovoljno da se franšiza etablira, sazri i evoluiše u etalon istorijski autentičnih hard-core RT strategija. Možda će konstrukcija „hard-core real-time strategija„ nekome da zvuči apsurdno, ali ta osoba je verovatno isuviše mlada da bi se sećala istorijski sličnih kurioziteta nalik na Close Combat serijal.

Wargame: Red Dragon sa evropskog teatra operacija seli se u Aziju, ali hronološki i sadržajno ostaje u poslednjoj fazi hladnog rata, čije hipotetičko otopljavanje predstavlja putem četiri odlične nelinearne kampanje. U skladu sa tradicijom, dve kampanje igraćete iz perspektive NATO-a, dok se u ulozi OPFOR, pored SSSR-a, ovoga puta nalaze i Kina i Severna Koreja. Elem, Busan Pocket (1987.) predstavlja reprizu rata na Korejskom poluostrvu, u kome Pjongjang pokušava da vojno kapitalizuje političku nestabilnost na jugu. Busan, odnosno, Pusan kako se ime ovog južnog lučkog grada pisalo i izgovaralo do 2000. godine, ponovo ima sudbinu enklave koja treba da izdrži juriš sa severa dok se čeka američko iskrcavanje u Inčonu. Ovu kampanju igraćete iz perspektive Armije Južne Koreje i Amerikanaca, pokušavajući da se održite u reonu Pusana i severu presečete linije snabdevanja. Ovo je prva kampanja na listi, ima najmanju mapu i označena je kao „Easy„, ali za početnika će biti anything but...

Druga kampanja je već nešto zaguljenija. Bear vs Dragon (1979.) operiše idejom hipotetičkog sukoba između Kine i SSSR-a usled nesuglasica u vezi raspodele moći u jugoistočnoj Aziji nakon rata u Vijetnamu. Igraćete je kao Kina i naganjati se sa Rusima u rejonu Vladivostoka, koga ćete pokušati da osvojite na frku i odbranite od sovjetske oklopne kontraofanzive. Kampanja je srednje težine i dužine, i fino kombinuje ofanzivne i defanzivne operacije.

Pearl of Orient (1984.), treća kampanja u seriji nekako nam je najmanje zanimljiva, verovatno zbog pasivnog karaktera britanske odbrane Hong-Konga od kineske invazije. Zaplet u kampanji polazi od ideje da torijevska vlada na čelu sa Čeličnom Lejdi želi da po svaku cenu produži ugovor o renti Hong-Konga, ne pristajući na povlačenje nakon njegovog isteka, što pali fitilj sukoba sa Deng Hsajopingovom Kinom. Masivna vojska protivnika opremljena je zastarelom tehnikom, čije napredovanje pokušavate da zadržite dok ne stignu pojačanja iz Velike Britanije. Kampanja je teška, pasivna i kao što rekosmo, najmanje zanimljiva.

Climb Mount Narodnaya (1984.) je najduža, najteža i ubedljivo najbolja kampanja u igri. Tenzija između SSSR-a i Japana oko spornog Kurilskog arhipelaga eskalira u opšti pitchwise kada Sovjeti, isprovocirani manevrima japanske i američke flote u blizini Vladivostoka, odlučuju da pokrenu opštu invaziju na Japan. Ova kampanja zahteva filigranski precizne taktike sa ograničenim resursima, flotnim sastavima i manjkom tenkovskih brigada. Nekoliko dana znoja, psovki i suza se podrazumevaju ako želite da izađete kao pobednik.

Wargame: Red Dragon donosi nekoliko krupnih, sadržajno-konceptualnih novina u odnosu na prethodne nastavke. Možda najveća novost je implementacija ratne mornarice i priobalnih mapa gde ovaj rod oružanih snaga može da dođe do izražaja. Pošto je prethodni nastavak doneo taktičku borbenu avijaciju, najnoviji mornaricom zaokružuje standardni oružani triptih iz vremena kada su ratovi, makar i teoretski, bili simetrični.

Sledeća bitna novost je cepkanje divizija i krupnih kombinovanih odreda na brigade i jedinice sličnog formacijskog sastava. U prethodnim igrama serijala Wargame, osvajanje teritorije ili njena odbrana vršila se jednom „krupnom„ formacijom koja je objedinjavala više rodova, na čiji sastav i brojno stanje niste imali nikakav uticaj. Oklopna divizija sa minimalnim pešadijskim kontingentom i bez izviđačkih helikoptera nije najpodesnija za odbranu niske urbane zone, ali ako vam se tako nešto zalomilo, morali ste da gutate i da improvizujete na prilično neautentičan način. Takve gluposti sada su stvar prošlosti, jer snage u napadu i odbrani sada formirate po želji (i mogućnostima), kombinujući odvojene brigade sa specijalizovanim ulogama u borbenu grupu koja treba da ispuni tačno određeni cilj. Na primer, ako vas protivnik spopadne sa dve tenkovske brigade i par eskadrila jurišne avijacije, za odbranu ima smisla odabrati protivavionsku i protivtenkovsku brigadu (+/- malo pešadije), što je jeftina (u smislu cene u prestižu) alternativa tenkovskim formacijama i lovačkim eskadrilama čija upotreba ima mnogo više smisla u napadu. Strateško-taktičkoj kombinatorici ide u prilog i redizajnirani sistem borbenog angažmana: bitke više ne počinju ad-hoc susretom armija na određenoj teritoriji, već ih inicirate ili vi ili protivnik, zavisno od situacije. Ovo dozvoljava gomilanje snaga kao reakciju na protivnički manevar i sastav njegovih snaga, što možda zvuči konfuzno na papiru, ali je krajnje logično i smisleno u kontekstu igre i pravila koja važe u realnim borbenim situacijama. Snage koje stoje i merkaju se sa susednih brda i čekaju dobar momenat za URAAAA! je lajtmotiv koji je star kao samo ratovanje.

Silne nacije u igri i njihovi arsenali podigli su kvantitet jedinica na 1450, što je verovatno rekord za bilo koju strategiju, ikad. Dobar deo tih jedinica su desetine varijacija jednog osnovnog modela (na primer, tenka T-55), ali istorijska auteničnost igre kroz realne oznake i sitne varijacije je bez presedana. Sistem „kupovine„ pojačanja za prestiž osvojen pobedama dopunjen je sekundarnim sektor-ciljevima na mapi, koji nisu uslov za pobedu, ali čije osvajanje ili odbrana podrazumeva priliv resursa uz kojih je lakše kompletirati obavezne zadatke. Ovo je još jedna stvar koja širi broj taktičkih opcija koje su vam standardno na raspolaganju.

Ništa na ovom svetu nije idealno, pa ni Wargame: Red Dragon... Igri ponajviše zameramo vrlo nespretnu implementaciju ratne mornarice, oličenu u nezgrapnom i nerealnom manevrisanju plovila koje stoji u oštrom neskladu sa realnošću kopnene i vazdušne borbe. Pre svega, flotni sastavi ne plove u formacijama niti ih kontrolišete kao borbenu grupu (što bi bilo autentično), već brodove, jedan po jedan, regrutujete iz poola kao što postavljate tenkove na teren. Dalje, mape su pogrešno skalirane, zapravo premale, da bi realan flotni deployment imao smisla, što se ponajviše ogleda u idiotski malim dometima brodskih topova i raketa. Prosto rečeno, brodovi su projektovani kao morski tenkovi koji se umesto tla kreću po vodi, bez jasnih distinkcija i realnih prednosti koje nudi flota u priobalnim sukobima, od kojih bi najkrupnija bila pružanje vatrene podrške na celoj dubini mape umesto na prvom kopnenom sektoru uz vodu.

Ali mane-šmane, nisu krupne niti lome igru... Kada se zasitite slasnog single playera, imate opciju da se posvetite multiplayeru koji podržava do 20 igrača na zaista gigantskim mapama. Kastomizacija „špila„ sa jedinicama koje vodite u mečeve je esencijalni deo iskustva, a čet pun hard-core military frikova, koji ovih dana raspravljaju o potencijalnoj eskalaciji rata u Ukrajini, neprocenjiv jest.

Ako na pomen hladnog rata trenutno raširite zenice, lice vam se ozari, a dole osetite nagoveštaj spontane ukrutbe, Wargame: Red Dragon je obavezna, apsolutno esencijalna nabavka za vas i vaš borbeni PC. Još ako imate dovoljno godina da se iz prve ruke sećate sukoba i krkljanaca iz osamdesetih godina prošlog veka, strateške slasti koje nudi ova igra probiće i betonski plafon i lansirati vas i vaše ushićenje u orbitu. Moj prvi rat koji sam kao predpubertetski dečačić ispratio putem medija bio je britanska invazija na argentinske Malvine (oni ih zovu Foklandima): ne mogu da se setim za koga sam tada navijao, ali se sećam fascinacije VTOL Harrierima i snimkom HMS Sheffielda koga pogađa argentinska (fabriqué en France) Exocet raketa. Neko se seća prvog poljupca, neko brodova koje guta požar, da smo svi isti, bilo bi dosadno...