Nebo je plavo, voda je mokra, a Džordž Stobart i Niko Kolar jure davno izgubljene artefakte i suočavaju se s negativcima koji po svaku cenu žele da ih se dokopaju. Po peti put. To je otprilike srž narativnog (najbitnijeg) aspekta petog dela kultne sage Broken Sword, čiju je drugi polovinu (takođe kultni) Revolution Software izbacio nekoliko meseci posle prve, čiji smo prikaz imali u SK 01/14. Sada, kada je cela igra pred nama, možemo pravilno da je analiziramo. Ukratko, u pitanju je zaista dobra avantura, koja po izvođenju i 2D pozadinama najviše podseća na prva dva dela serijala.

U centru priče je misteriozna (i zla!) slika „La Malediccio” (kletva). Junaci serijala, Džordž i Niko, slučajno se sreću u Parizu, u galeriji u kojoj je „Kletva” izložena. Naravno, idilično razgledanje kvari lopov koji krade „Kletvu” i ubija vlasnika galerije. Džordž i Niko kreću u potragu za lopovom. Džordž jer je njegova firma osigurala izložbu, a Niko da bi objavila priču o krađi u novinama. Sve to odigralo se tokom prve polovine igre, dok pravac u kom se kreće druga polovina igre ukazuje na to da je prvi deo priče zapravo bio samo glorifikovan uvod. Lajtmotivi ove igre su zaboravljene kapele, ploče neslućenih moći kao i, potpuno u duhu Broken Sworda, religijska pozadina događaja. Ako niste igrali Broken Sword, zamislite „Indijanu Džonsa” s manje akcije ili „Da Vinčijev kod” s više kvaliteta (zapravo, mnogi fanovi smatraju da je prvi Broken Sword, koji se bavi Krstašima, bio direktna inspiracija Denu Braunu).

Ono što je oduvek krasilo Broken Sword i dalje je tu, pre svega dobra atmosfera i dopadljivi likovi. Sem kvazi-istorijske, blago-natprirodne pozadine, što je sinonim za avanturu uopšte i nešto što vole svi gikovi (čast izuzecima), zabavnu atmosferu grade i tehnikalije. Grafika je izuzetno lepa, glasovi glumaca su odlični, a tu je i prepoznatljiva avanturistička muzika, koja sugeriše da je svet magično mesto puno tajni kojem treba da se divite, što je u neku ruku i poenta celog žanra. Naravno, u direktnoj vezi s atmosferom su i pomenuti dopadljivi likovi, posebno simpatični Džordž Stobart, skromni, ali samouvereni lik koji dopušta svojoj dečačkoj strani da izađe na videlo. Zbog toga, on je odličan kao protagonista jedne avanture i krajnje je zabavno biti u njegovim cipelama.

Sem toga, i dijalozi su odlično napisani i dosta duhoviti. U pitanju je suptilna vrsta humora, koja se ne trudi da bude mnogo blesava i da vas davi kilometarskim dijalozima. Humor nije u prvom planu, iako je sveprisutan (na primer, kada pogledate lepljivu traku, Džordž će da izjavi: „Ako ne možeš da popraviš nešto pomoću lepljive trake, ne koristiš je dovoljno”). Svrha humora u Broken Swordu nije da vas natera da se stalno smejete, nego da pokaže da je to avantura koja sebe ne shvata previše ozbiljno i da time stvori šarmantnu atmosferu. Tome u prilog ide i to što likovi imaju običaj da ništa ne kažu na uobičajen način (umesto: „Ta stvar eksplodira”, reći će: „Ta stvar kaže BENG!”).

Zanimljiva je i blago filozofska priroda priče. Pošto je shvatio da su krstaši passe, tvorac serijala Čarls Sesil morao je da pronađe novu temu. Odabrao je gnostičko verovanje da je svet uravnotežen samo onda kada postoji balans između boga Jehove, koji predstavlja red, i Lucifera, koji predstavlja ambiciju. Gnostici, koje je crkva progonila pod optužbom da su jeretici, verovali su da su i Jehova i Lucifer dobra božanstva, ali samo onda kada vladaju zajedno, jer su ambicija i žeđ za znanjem pogubni bez reda, i obrnuto. Ta filozofija proteže se kroz celu igru.

Posle nepreglednog niza avantura koje nas nisu oduševile zagonetkama, drago nam je što smo konačno odigrali jednu avanturu koja, u globalu, ima zaista dobre zagonetke. Naravno, iako ima i mnogo standardno ludih glavolomki (tipa „zapali žbun i polij ga dezodoransom da bi vatra buknula i time oborila merdevine”), tu su i mnogi maštoviti primerci, koji nagrađuju upotrebu logike i daleko su od klišea. Vrhunac je dešifrovanje drevne ploče na osnovu nekoliko prevedenih simbola. To je vrsta zagonetke koja zaista zahteva naprezanje malih sivih ćelija - posle sat vremena razmišljanja, morali smo da se odmorimo i da joj se kasnije ponovo posvetimo. Kada smo je posle nekoliko „A-ha!"-trenutaka konačno rešili, osećali smo se stvarno dobro. Zagonetke su zabavne i zbog toga što je dosta njih u službi priče, u smislu da morate da pratite radnju da biste ih rešili (recimo, jedna zagonetka traži da znate koja je Jehovina, a koja Luciferova boja).

Posle svih pohvala, lako možete da pomislite da je Broken Sword 5 najbolja avantura svih vremena, ali nije tako, prvenstveno zbog nerazrađenih likova. Autori su propustili priliku da s njima povežu zanimljivu religiozno-filozofsku pozadinu priče, zbog čega je ona maltene svedena na običan MacGuffin. Napravićemo paralelu s trećim delom „Indijane Džonsa”, čija je tema Sveti gral, tačnije, potraga za tajnom večnog života. Ta tema je povezana s likovima. Šon Koneri odustaje od Grala (koji je metafora za nešto nedostižno) i okreće se onome što ima - Indijani Džonsu, što pretvara „Poslednji krstaški pohod” u nešto više od niza harizmatičnih likova i maštovite akcije. Broken Sword 5 ima temu (balans između reda i ambicije) ali, pošto likovi baš i ne razmišljaju njoj, ona nije efektna. Još je gori glavni negativac, koji je rešio da oslobodi Lucifera i ubije Jehovu „zato što razlozi”. Na listu propusta treba da dodamo i to što je prva polovina igre nepotrebno produžen uvod koji nema mnogo veze s glavnim zapletom, a i to što igra nije „sinematična”, u smislu da ima vrlo malo međuanimacija i da likovi nemaju animaciju trčanja. Ipak, ako volite avanture, fokusirajte se na deo recenzije u kom hvalimo pozitivne stvari u ovoj igri.