Možda niste znali, ali igrački „brend” Wolfenstein je samo godinu dana mlađi nego Pac-Man, a stariji je od Maria (od prvog, Donkey Kong Maria) i bukvalno svih drugih franšiza/pojmova/heroja koji su se još u prošlom veku smatrali istorijskim. O da, prva igra Wolfenstein kreirana je davne 1981. za Apple II i dve godine kasnije portovana na Commodore 64. Castle Wolfenstein i njegov prost lavirint u kome ste izbegavali vojnike Wehrmachta ostavio je snažan utisak na ekipu ranog id Softwarea, koja je deset godina kasnije napravila Wolfenstein 3D, naslov koji je pokrenuo FPS groznicu koja nas trese i danas. Uporedo sa evolucijom pucačina, evoluisali su i Vulfenštajni, ali ni jedan naknadni nije ostvario ni približan efekat kao Wolfenstein 3D. Ni od najsvežijeg Wolfensteina ne treba očekivati čudo, već laganu zabavu za par popodneva.

Glavni junak igre ponovo je tradicionalni William „BJ” Blaskowicz, čiji WWII nikako da prestane, da čovek malo iskulira posle 22 godine. Igra počinje 1946. godine očajničkim avio desantom na glavnu bazu Nacista u Evropi i pokušajem likvidacije generala Wilhelma „Deathshead” Strassea, zlog naci mastermajnda, koga ste verovatno ubili u nekom prethodnom Wolfensteinu, a možda i niste (Hitlera sigurno jeste u Wolfensteinu 3D). Zapravo, tražiti kontinuitet tajmlajna u slapstick WWII pucačini bez autorskog kontinuiteta (ovog Wolfa radio je švedski MachineGames, nikad čuo...) je besmislena rabota. Eeeenivej, spletom zlih okolnosti i loše ratne sreće, Bidžej i ekipa su ispušili, naš junak biva ranjen u glavu i završava u poljskom sanatorijumu u vegetativnom stanju koje će potrajati 14 godina. Iz stupora se budi 1960. tokom naci akcije čišćenja sanatorijuma, spašava lepu bolničarku i shvata da su Švabe pobedile. Novi Svetski poredak Hitlerove Nemačke u željeznim šakama drži ceo svet, ali pokret otpora i dalje tinja.

Ovo je prvi Wolfenstein koji pokušava da sebe shvati zaista ozbiljno, ali pri tome kombinuje teške teme sa još težim budalaštinama. Na primer, pre misije u koncentracionom logoru u Hrvatskoj u kome treba da izbavite člana jevrejskog tajnog društva čije tehnološke tajne vam trebaju, pomagaćete mentalno hendikepiranom liku da nađe svoje igračke u podzemnom skloništu pokreta otpora. Ova polupana kombinacija tema i stilova ponekad funkcioniše, a ponekad ne. Iz toga se baš vidi da su igru osmislili upravo Skandinavci, čija mentalna veza sa ostatkom planete je tradicionalno vrlo tanka. Lik Bidže Blaškovića je napisan i odglumljen bez iznenađenja: i dalje je govedina koja cedi pretnje kroz zube, Švabe puni mecima kao da sutra ne postoji, ali sada dobija priliku da se romantično omrsi mladom Poljakinjom, što nam dozvoljava da upoznamo i njegovu nežnu stranu oličenu u baršunastim uzdasima „hmuuuh” i „mmmmph” tokom scene seksa u vozu.

Sam dizajn igre i skriptovane pucačke scene su raskošni, ali donekle i nemušti. Čini se da je sve baš kao i u slučaju igre Bioshock: Infinite, u kome svaka prostorna celina ima milion detalja i akcioni skript, ali sa pucačkim segmentom koji je osmislio neko ko pucačine ne doživljava organski, na podsvesnom, „refleksnoprstičnom” nivou. Za Wolfenstein: The New Order ne može da se kaže da kompletno spada u „braon hodnik” pucačine, mada se najveći deo igre sastoji od klaustrofobičnih, uskih celina: povremeno ćete naletati na široke, prostrane arene gde vas čeka fino režirana, set-piece bitka sa mrskim neprijateljima, njihovim borbenim mechovima i oklopnim psima, moćnim panzerhundovima. Bidža Blašković može da dual-wielduje svako oružje, čime dobija na vatrenoj moći, ali ne gubi na preciznosti, pošto je šuterska mehanika u rangu Toma i Džerija.

U igri imate i easter egg u formi Wolfensteina 3D, koji možete da igrate kada se domognete podzemne baze Kresau circle (interakcija sa krevetom na spratu, onom gde piše „nightmare”). Sve u svemu, Wolfenstein: The New Order je raskošan i zabavan, ali je tehnički problematičan i dah mu je prilično kratak.

Što nije u redu sa njemačkom tehnikom? Kao onomad Rage, nesrećni id Tech 5 engine (OpenGL) pokreće i novog Wolfensteina, pucajući Bulidži Blaškoviću u noge i mošnice. Pre svega, ovaj engine ne podržava multi-player, što je prosto neverovatno zbog činjenice da su ga kreirali ljudi koji su efektivno izmislili pucački multi-player (id Software) i čije je ovo, navodno, krunsko dostignuće. Kakvim li se prodajnim ciframa Bethesda nada kada izdaje šuter bez multiplayera u 2014. godini? Kao drugo, osnovna verzija igre se raspada na AMD Radeonima i slabijim nVidijama, proizvodeći divlje skokove u frejmrejtu i razne anomalije sa teksturama, baš kao i Rage u 2011. godini. Zašto taj problem nije rešen, već se od korisnika zahteva da instaliraju starije drajvere i petljaju po setinzima, pogotovo zato što to samo delimično rešava problem? Amaterizam. U trenutku dok ovo budete čitali, nekog peča za igru će sigurno biti, a Nvidia i AMD će sigurno ponuditi Wolfenstein-friendly drajvere, ali ne lipši magarče do suve obale. Finalna zamerka svodi se na download od 42 GB, za koji su odgovorne famozne megateksture enginea id Tech 5, zbog kojih igra ne izgleda ni zeru lepše nego neki naslov pod Unreal 3 engineom koji zaprema pet do deset puta manje prostora.