Umesno je zapitati se kako bi izgledao svet „old-school” RPG-a da nije nemačko-belgijske škole koja neguje ovaj „neoklasicistički” pravac: Ascaron (Sacred) i Larian (Divine Divinity) predstavljaju „poslednje Mohikance” u razvoju igara koje su po formi namenjene isključivo PC platformi. Naravno, high-profile naslovi poput KotOR-a, konstruisani s namerom da budu kompatibilni s računarom i konzolama, imaju svoje prednosti nad izometrijskom 2D perspektivom naših dedova, ali dominantnost takvih naslova koja nas čeka u bližoj budućnosti ostavlja nepopunjenim nekoliko rupa. S obzirom na to da Black Isle i Interplay više ne postoje, a da je Bioware batalio Infinity engine i u celosti prešao na 3D, takav trend može samo da dobije na snazi.

3D RPG/FRP naslovi sa krupnim likovima i atraktivnom borbom su najčešće veoma linearni, ne ostavljajući igraču slobodu da se šeta kuda želi i radi šta hoće (uz delimične izuzetke poput Summonera i Anacronoxa). Beyond Divinity pokušava da poentira srednjim pristupom ovom konceptu, nudeći snažni literarni fokus sa progresivno narastajućom nelinearnošću. S obzirom na to da se radi o oficijelnom nastavku jednog od najprijatnijih RPG iznenađenja 2002. godine (Divine Divinity), osuđenom na status sleeper hita zbog datuma izlaska koji se poklopio sa Neverwinter Nightsom, umesno je očekivati da su autori nadogradili koncept koji je tada uspeo. Da nije nekoliko gluposti koje su mogle biti izbegnute, ocena igre bi lako bila preko 90.

Iako s DD-om deli identični 2D terenski engine, Beyond Divinity u igru ubacuje full 3D likove. S obzirom na mamutsku veličinu igre, gargantuanski broj NPC-a i monstruma, te nepregledni niz opreme čije se nošenje odražava na vašim likovima, fora sa 3D-om je više nego uspela. 2D teren u 2004. godini deluje pomalo zastarelo, ali je zbog forme u kojoj je urađen zaista prepun fantastičnih detalja koji bi bili preveliki zalogaj za svaku 3D kartu.

Beyond Divinity je igra sa dva glavna junaka, duševno povezana okrutnom šalom arhidemona Samuela. Bezimeni paladin i tamni vitez (Death-Knight) koji je bezuspešno pokušao da ga spreči u bekstvu iz demonske tamnice sudbinski su sjedinjeni - život jednog zavisi od života drugog, uz mentalni „bond” koji ovoliko različitim karakterima izuzetno smeta. Okrutni Death-Knight i ubogi sluga svetla moraju da nauče da rade zajedno, pobegnu iz Samuelove citadele i nađu način da ovu vezu prekinu jednom za svagda. Kroz četiri velika čina momci će proći sito & rešeto, vođeni rukom čiji je vlasnik spreman da investira najmanje 80 sati igranja.

Šetnja kroz zaista nepregledne enterijere i eksterijere Beyond Divinitya opasnija je nego što izgleda, čineći igru pravim hard-core naslovom koji podrazumeva da klasične RPG igre odrađujete levom rukom. Pored protivnika koji su povremeno nerealno jaki, prisutan je ogroman broj zagonetki (najčešće s polugama na zidu) koje sprečavaju dalji put, kao i ubitačnih zamki koje se, bar na početku dok su vam likovi slabi, ne daju detektovati. Ako se kojim slučajem zaglavite (a hoćete), u svakom trenutku se možete teleportovati na posebne Battlefield lokacije u drugoj dimenziji, gde postoje trgovci koji vam daju questove i prodaju opremu i napitke. Ovo je odličan fazon za situacije kada zbog slabih likova ne možete da pređete određenu deonicu u „glavnoj” igri: odlaskom na Battlefield i borbama u generičkim dungeonima možete lako namaći potrebno iskustvo, napredovati po nivoima, naći ili kupiti bolju opremu i kasnije nastaviti tamo gde ste stali.

Beyond Divinity nema standardni sistem klasa. Likove možete potpuno proizvoljno budžiti, praveći kombinacije zavisno od svog stila igre. Sistem koji maglovito podseća na Lionheart, ali sa znatno složenijim pravilima.

Jedna od najvećih mana igre jeste ekstremno loš kvalitet izgovaranih dijaloga. Vaš Death-Knight, moćni zloća silom zalepljen na dušu svetog viteza, zvuči kao klasična dileja, zahvaljući neubedljivom glumcu koji izgovara njegove rečenice. Ovo je, nažalost, uobičajena pojava kada programeri žele da uštede i odluče da interno daju glasove protagonistima (i ne angažuju profesionalce). Igra je kasnila tri meseca baš zbog negativne reakcije fan-baze, koja je popljuvala demo upravo iz tog razloga. Autori igre su zbog toga ponovo snimali dijaloge, ali je drugi pokušaj ispao još gori nego prvi. Audio komponentu delimično vadi odlična muzika, koja varira u zavisnosti od situacije i terena na kojem se trenutno nalazite.

Finalni sud o igri doneli smo na osnovu 1.0 verzije igre koja se dobija kada se kutija raspakuje. S obzirom na to da je u toj formi gotovo neigriva i da je tek 1.45 patch (tri meseca posle premijere) doneo čišćenje ogromnih gameplay bagova (snage jednog Sacreda i čuvenog „Wasser” problema), totalno redizajnirani inventar i balansiraniji sistem skillova, niža ocena je sasvim u skladu s raspoloženjem igrača koji se izbekeljili za 50 eura za original. S obzirom na to da se radi o „teško krekabilnom” StarForce 3 naslovu, većina lokalnih igrača može samo takvom investicijom da se dokopa igre.