Pokušaji da se napravi RPG avantura koja bi dostojno parirala čudesnim igrama iz serijala Final Fantasy, završavali su se na različite načine, ali uglavnom neslavno. Jedni su polazili od pretpostavke da ključ uspeha Final Fantasyja leži u konceptu i načinu igranja, pa su pošto–poto težili da ih se drže kao pijani plota; drugi su zaigrali na kartu opšteg izgleda igre, kopirajući stil grafike i animacija, ne obazirući se puno na ostale elemente koji čine njenu suštinu; a treći, oni „najpametniji”, mislili su da je dovoljno da njihov proizvod samo podseća na ono što rade Japanci i da će to garantovati tržišnu prođu. Bile su to greške na kojima je nastao neslavan niz (polu)promašaja, u kojima su verovatno najviše uživali sami „Squareovci”, slatko se smejući onome što vide i potajno likujući nad tuđim neuspesima.

Teško je u ovakvim slučajevima vršiti generalizaciju, no ipak se može reći sledeće: bez obzira da li se radi o Playstation klonovima ili ostvarenjima rađenim za PC platforme, očigledno je da dugo niko nije shvatio da se Final Fantasyju ne može ozbiljno zapretiti njegovim prostim kopiranjem, već samo stvaranjem igre koja će doneti nešto više, nešto čega se „mali žuti” do sada nisu setili. Malo ko je mogao da očekuje da će u tom pravcu razmišljati ljudi koji su napravili po dva nastavka Descenta i Freespacea, arkadne SF igre koje sa mačevima i magijom imaju veze koliko i domaće folk pevačice sa muzičkim obrazovanjem. Gledano iz tog ugla „Volitionov” Summoner predstavlja veliko iznenađenje, no imajući u vidu pedigre pomenute firme, od ovog FRP–a se s pravom očekivalo puno. U pitanju je, dakle, prvi uspešan pokušaj da se Final Fantasy spoji sa tradicionalnim konceptom FRP–a koji dolazi sa evropskog, odnosno severno–američkog kontinenta, a oličen u igrama iz ciklusa AD&D. Urađeno je to znalački, pa će u njemu, po svemu sudeći, moći da uživaju igrači najrazličitih profila.

Uvodna priča govori o devetogodišnjem Džozefu koji je živeo bezbrižno kao i svi njegovi vršnjaci, sanjareći da će jednog dana postati hrabri ratnik čija će plemenita dela ući u legendu. Dečački san raspršio se u roku od nekoliko minuta kada je klinac, zahvaljujući svojoj neobičnoj sposobnosti, a u pokušaju da zaštiti svoje rodno selo od neprijateljskih trupa, prizvao u pomoć veliko čudovište, misleći da će biti u stanju da kontroliše njegovu moć. Rezultat toga čina bio je poguban: napadači su bili uništeni, ali zajedno sa njima i većina seoskog stanovništva, među kojima i njegovi roditelji. Prognan od strane najbližih, Džozef postaje lutajuće siroče koga prihvata skitnica po imenu Jago, sa namerom da poduči mališana tajnama prizivanja mitskih bića. Da je to bio pametan potez, pokazaće događaji deset godina kasnije, kada će četvorka u sastavu Džozef, Flis (devojka sa one strane zakona), Rosalind (čarobnica i Jagova kćerka) i Džehar (ratnik poreklom iz istog sela kao i glavni junak), dobiti zadatak da pronađe drevno prstenje koje može okončati vladavinu zlog imperatora.

Zahvaljujući vizuelnoj sličnosti sa igrom Vampire: The Masquerade – Redemption, koja je pre svega posledica skoro podudarnog načina izvođenja, vođenja likova i kretanja kamere, Summoner bi, krajnje pogrešno, mogao biti svrstan u isti koš sa njom, odnosno u grupu plitkih „hack & slash” FRP igara. Radi se, međutim, o kompleksnoj i veoma dugačkoj avanturi, koja svojim epskim zapletom (sukob između bogova i njegove posledice po smrtnike) stoji rame uz rame sa Baldur’s Gateom 1/2. Kao što rekosmo, „Volition” gradi svoju novu igru tako što na temelje Final Fantasyja (osnovni koncept, atmosfera puna melodrame, šablonizovani likovi i metodologija razvijanja njihovih osobina i sposobnosti) postavlja tipične elemente iz zapadnjačkih FRP–ova, kao što su glavni i sporedni kvestovi, te sistem borbe u realnom vremenu, blizak onome koji se primenjuje u „Infinity” igrama. Takvim postupkom dobijena je originalna igra, vrhunskih „gameplay” karakteristika i prvoklasnih tehničkih dometa.

Specijalitet Summonera je, naravno, Džozefova sposobnost da u toku borbi priziva u pomoć bića iz drugih dimenzija. Veština prizivanja ima ravnopravni tretman kao i ostale veštine (unapređuje se dodavanjem „skill” poena), pri čemu tip prizvanog čudovišta i njegove karakteristike direktno zavise od stepena razvijenosti Džozefovog neobičnog dara, kao i prstenja koje nosi sa sobom. Sami monsteri, od duhova i elementala, preko minotaura i golema, pa sve do nekoliko vrsta zmajeva, imaju praktično sve osobine glavnih junaka (napreduju po nivoima, poseduju određene borbene veštine, bacaju magije iz svoje elementalske grupe), ali im je uskraćena mogućnost da upotrebljavaju predmete iz inventara. Sve to veoma podseća na koncept Čuvara (Guardian Forces) iz Final Fantasyja VIII, s tim što je on ovde utoliko složeniji što je monstere moguće u potpunosti kontrolisati. Da ne bi sve bilo baš tako idealno, prizvane kreature ponekad umeju da se okrenu protiv svog gospodara, što može biti vrlo neprijatno u jeku neizvesne bitke. U datom trenutku moguće je prizvati samo jedno biće i ono ostaje aktivno do kraja borbe ili do trenutka kada izgubi životnu energiju.

Uprkos tome što poseduje neke objektivne mane (slabiji zvuk, traljavo urađene međuanimacije koje koriste sam „engine” igre, veliki broj bagova, od kojih je posebno nezgodan onaj koji briše kvestove sa spiska, sprečavajući tako igrača da ih završi; ovo poslednje će valjda biti rešeno kroz „patch”), Summoner je odlična igra, najbolji FRP koji se pojavio nakon Baldur’s Gatea 2. Igrač koji ga započne, ostaće vezan za fotelju sve dok ga ne završi.

Slobodan MACEDONIĆ