Mnogo gora anomalija od teniskog lakta je Diablo kažiprst: kožno zadebljanje i sedimentacija zgloba koja se javlja ukoliko 20.000 puta dnevno ponavljate jedan pokret. Šansu za sticanje ovog tipa junačkih rana igrački svet dobija u razumnim intervalima, blagodareći velikom broju manje uspešnih klonova Blizzardovog fenomena. Razni Blade & Swordovi, Anitoi i ostali polufabrikati ipak nisu ni blizu originalu, prvenstveno zbog malih ambicija njihovih autora, koje ne idu dalje od želje za pukom imitacijom proverenog koncepta. Šta bi se desilo kada bi neko bacio pogled malo dalje niz horizont?

Desio bi se Sacred, veoma simpatična mešavina najuspelijih momenata uzetih iz više uspešnih RPG naslova, dobro komponovana i začinjena ragu-čorba u čiju kreaciju je uloženo mnogo truda, mnogo mašte i malo krađe tuđih ideja. Nemački Ascaron je, pored Blizzarda, „obrstio” i svoje komšije iz Larian Studiosa, čiji je Divine Divinity u svoje vreme otvorio novu stranicu u istoriji evropskog RPG-a. U sastavu Sacreda mogu se videti i elementi Arcanuma, kao i jedva vidljive crtice uzete iz nekoliko Biowareovih naslova. Rezultat je veoma dobar, a status sjajnog mu je izmakao samo zbog velikog broja bagova.

Originalost priče od naslova ovakvog tipa ne treba očekivati, pa zato mlakoj oblandi o zlu koje se nadvilo nad nekada mirnu kraljevinu Ancariu nećemo posvetiti previše pažnje. Naprosto, eksperiment jednog smotanog čarobnjaka koji je poluamaterski krenuo da priziva moćnog demona pošao je naopako, što je izazvalo pravu lavinu loših stvari. Ali tu ste vi da izvadite stvar.

Šta na prvi pogled izdvaja Sacred od bilo koje druge srodne igre? Kao prvo – mogućnost da jašete konja! Ogromna prostranstva u igri je (pored upotrebe „diablolikih” teleporta) najlakše savladati na leđima plemenitog pastuva, s kojeg se, zavisno od klase vašeg lika, možete manje ili više uspešno boriti. Vaša „Riding” veština, koju napredovanjem po nivoima možete nadograđivati kao i ostale, određivaće „nivo” konja kojeg možete koristiti! Konjski nivoi imaju presudan uticaj na vaše performanse u sedlu: jači konj ima veću otpornost na ugrize i ubode mnogobrojnih protivnika, kao i veću brzinu kretanja. Ovo je veoma bitno jer, na primer, konj srednjeg nivoa (normal riding horse) može da pravi krugove oko gotovo svih protivnika, pomažući vam da pojedine veoma teške deonice (kojih je igra puna) jednostavno zaobiđete.

Početni izbor klase lika je još jedna svetla tačka igre. Gladijator, borbeni mag, mračni vilenjak, serafim, običan vilenjak i vampirica nude potpuno drugačija iskustva, borbene tehnike, magije i specijalke. Naš favorit, vampirica, ima sposobnost da se „maklja” gotovo jednako efikasno kao i gladijator, s mogućnošću transformacije u krvožednu melee heroinu sa potpuno novim setom pseudomagijskih sposobnosti (koje su, prirodno, efikasnije noću).

Dnevno-noćni ciklusi, potpuna sloboda kretanja na mapi Ancarie i neverovatan broj side-questova čine Sacred jednim od najnelinearnijih doživljaja u novijoj istoriji. Osim nekoliko lokacija koje se otvaraju kompletiranjem glavnih (story) questova, svi delovi ove oooogromne mape biće vam potpuno dostupni. O njenoj veličini svedoči podatak da smo, posle nekoliko dana igranja, uspeli da pretrčimo/prejašemo svega 12.4% (kaže ekran sa statistikom). Strpljivi igrači koji imaju ambiciju da urade baš svaki zadatak i očiste svaku rupu, pećinu i ruševinu u igri mogu, bez preterivanja, očekivati višenedeljni sport. Ovaj segment igre najviše podseća na Divine Divinity, stavljen na kvadrat i pomnožen sa dva.

Broj protivnika koje ćete usput sretati je ogroman, a njihova raznovrsnost ide mnogo dalje od, recimo, Diabla, gde iste karakondžule u različitim bojama reprezentuju različite nivoe opasnosti. Ovde su monstrumi prilično jedinstveni: od goblina koji se deru na nemačkom(!), preko orkova, čitave plejade kostura, zombija, mini-demona, razbojnika, kultista, dark-elfova i plavih giganata pa do sjajno urađenih boss protivnika (zmajevi, ogromni pauci). Svaki region u igri (iako ne postoje jasne granice, već su oni grubo odvojeni teleportima) poseduje globalni nivo izazova, tj. nivo karakondžula koji ga naseljavaju, što se da naslutiti kroz komentare vašeg junaka. Opaska vampirke: „Šta ja tražim ovde, bolje da sama sebi prosviram glogov kolac kroz srce”, siguran je znak da ste se namerili na preveliki zalogaj.

Borba u igri i napredovanje po nivoima idu nekoliko koraka dalje od Diabla, nudeći vam, pored budženja primarnih karakteristika (snaga, okretnost), i podizanje nivoa standardnih i klasno-specifičnih veština (weapon lore i, recimo, bloodlust kod vampirice). Specijalne udarce i sposobnosti ne dobijate s novim nivoima, već oni zavise od tzv. „artefakata moći” koje nasumično osvajate u borbi ili nalazite usput (ne možete ih kupiti kod trgovaca). Ovo predstavlja sjajnu motivaciju za čišćenje teritorija od svega što se mrda. Vredi istaći i mogućnost za samostalno pravljenje borbenih kombinacija: omiljene udarce i specijalne sposobnosti možete, kod čarobnjaka koje nalazite u gradovima, vezati u kombo koji smatrate efikasnim.

Nažalost, igra pati od velike količine bagova, od kojih su neki takvi da vam mogu potpuno onemogućiti igranje, blokirajući vam završavanje nekog od glavnih questova. Na primer, jedan od zadataka u poodmakloj fazi igre biće da ranjeniku u pustinji donesete vodu. Na mestu na kojem treba da je pokupite nema ničeg, a stavka „single player problems” na Ascaronovom forumu kaže doslovce: otvorite konzolu (~) i ukucajte „wasser”, što će materijalizovati bocu vode! Ovo je samo jedan od gomile problema istog tipa, što predstavlja ogroman minus za igru koja po ostalim merilima spada u top kategoriju.

Miodrag KUZMANOVIĆ