Ukrajinska firma Frogwares i dalje se čvrsto drži plana da naizmenično objavljuje avanture inspirisane delima dvojice velikana „lake” literature devetnaestog veka, Žila Verna i ser Artura Konana Dojla. Sve je počelo pre dve i po godine adaptacijom romana „20.000 milja pod morem” (The Mystery of Nautillus), nastavljeno tradicionalnom detektivskom pričom odevenom u Mystoliko ruho (The Mystery of the Mummy), a krunisano prošlogodišnjim hitom Journey to the Center of the Earth, koji je Ukrajincima doneo priznanje na globalnom nivou i obezbedio trajni ugovor sa UbiSoftom za dalju distribuciju njihovih igara. Četvrta epizoda ove „literarne sage” ponovo nas vraća u londonsku ulicu Bejker 221B, u dom ekscentričnog privatnog detektiva Šerloka Holmsa, nenadmašnog logičara, pasioniranog violiniste i dokazanog narkomana.

The Case of the Silver Earring događa se u britanskoj prestonici tokom pet oktobarskih dana 1897. Zaplet počinje misterioznim ubistvom uvaženog člana aristokratske elite, ser Melvina Bromsbija, koji biva pokošen revolverskim metkom usred pozdravnog govora na prijemu organizovanom u čast njegove kćerke jedinice. S obzirom na pravac iz kojeg je došao pucanj i svedočenja prisutnih, sumnja pada direktno na mlađanu gospođicu Bromsbi, koja, s druge strane, negira bilo kakvu umešanost u ubistvo rođenog oca. I dok policija smatra slučaj praktično rešenim, jedan gost nije siguran u verodostojnost zvanične verzije i započinje sopstvenu istragu. U pitanju je, naravno, Šerlok Holms, čije preliminarno ispitivanje svedoka ubrzo otkriva ozbiljne rupe u teoriji rekonstrukcije zločina. Međutim, već kada narednog jutra Bromsbijev advokat bude pronađen mrtav u podrumu svoje kuće, svima će postati jasno da se radi o pažljivo planiranoj zaveri.

Scenario za Srebrnu minđušu je originalan, pisan za potrebe igre bez direktnog upliva u bilo koje Dojlovo delo, ali će poznavaoci piščevog opusa ipak pronaći paralele s jednom od njegovih najobimnijih priča, „Znakom četvorice” („The Sign of Four”, 1890), koja je uz uvodnu novelu „A Study in Scarlet” zapravo uvela lik Šerloka Holmsa u svetsku književnost. Za razliku od Misterije mumije, neuspelog pokušaja da se slavni detektiv prebaci u 3D okruženje, ova igra je izdanak klasične škole avanturizma, prepoznatljiva po svom vizuelnom identitetu i „p&c” izvođenju, očigledno napravljena pod snažnim uticajem sedam godina starog Slučaja tetovirane ruže (The Case of Rose Tatoo, SK 9/97), ali i Granadine TV serije u kojoj je briljirao pokojni Džeremi Bret (Šerlok u igri je modelovan po njegovom liku).

Kroz pet poglavlja igrač pretežno vodi lik Šerloka Holmsa, mada će s vremena na vreme reč preuzimati i dr Votson. Kao što se od jedne igre ove vrste i moglo očekivati, raspetljavanje zamršenog slučaja odvija se postepeno, kroz razgovore sa svedocima i ličnostima koje su na posredan način povezane s nemilim događajima, kroz temeljno pregledanje mesta zločina i drugih sumnjivih lokacija (u čemu nezamenljivu ulogu igra legendarna lupa) i kroz analizu prikupljenih dokaza na radnom stolu u Holmsovom stanu. Dijalozi s drugim likovima ponekad mogu da budu preopširni, nacifrani tipičnom britanskom frazeologijom (puno pričaj, a ne reci ništa), ali, bez obzira na to što može da zasmeta nestrpljivim igračima, to savršeno ilustruje vreme u kojem je radnja smeštena, ondašnje društvene prilike i običaje. Generalno gledano, autori su utrošili puno vremena na detalje, vodeći računa o svakoj sitnici, vizuelnoj ili zvučnoj, koja može uticati na atmosferu. Za igru je pripremana originalna muzika, ali je kasnije odlučeno da se umesto nje kao podloga iskoriste poznata dela umetničke muzike toga doba. Tako su klavirsko-violinski komadi Dvoržaka, Griga, Šumana i Čajkovskog našli svoje mesto u scenama iz igre, što jeste neuobičajeno i čudno, ali više nego efektno.

Nekoliko reči o metodologiji sakupljanja dokaza i načinu izvođenja zaključaka. Sve informacije koje Holms i Votson prikupe tokom istrage zapisuju se u beležnicu i svrstavaju u tri kategorije: izjave očevidaca (kompletne transkripcije dijaloga), zapažanja o materijalnim dokazima, kao i pisana i foto dokumentacija. Na kraju svakog dana dvojica prijatelja analiziraju svoja otkrića i sumiraju ih u obliku testa koji sadrži nekoliko pitanja na koja igrač treba da odgovori potvrdno ili odrečno, ali pre svega tačno. Teškoća je u tome što je svaki odgovor potrebno potkrepiti adekvatnim dokazima iz pomenutih kategorija. Ponekad je to relativno lako jer samo pitanje direktno implicira odgovor, ali je mnogo češće neophodno kombinovati više dokaza, što je po pravilu zaguljeno jer je njihov broj izuzetno veliki. Pošto popuni upitnik i obrazloži svoje odgovore, igrač zatvara beležnicu i, ukoliko se njegovi zaključci pokažu kao tačni, uslediće naredno poglavlje. Na samom kraju igre, a neposredno pre završnog filma, postoji još jedan test u kojem je potrebno imenovati sve žrtve i njihove ubice. Srećom, ova pitanja su opcionog karaktera jer nakon njih nastupa finale u trajanju od tačno dvadeset četiri minuta (verovatno najduže u istoriji kompjuterskih igara) u kojem Holms, na sebi svojstven način do detalja obrazlaže sve aspekte slučaja, dok ostali prisutni, uključujući i večitog luzera, inspektora Lestrejda, zabezeknuti slušaju njegovo predavanje.

Kako vreme prolazi, igre Frogwaresa postaju sve bolje i bolje. Pastoralnu sliku o Slučaju srebrne minđuše ozbiljno kvari jedino problem s kretanjem i položajem kamere koji je, iako manje izražen nego kod Journeyja, i dalje prisutan. I pored toga, u pitanju je zrela igra autorskog tima koji je definitivno ispekao zanat. Od njihove sledeće igre, adaptacije Vernovog romana „Put oko sveta za 80 dana”, možemo očekivati samo najbolje.