U poslednje vreme, sve češće čujem od prijatelja da sumnjaju da ih telefon ili neki drugi uređaj – prisluškuje.

Moja neposredna reakcija na takve izjave se nije promenila poslednjih nekoliko godina i uvek bude – „Ma ko će tebe da prisluškuje?”. Međutim, vremena su se očigledno promenila, a sa njima i tehnologija.

Ne znam da li je telefon počeo da razume srpski ili šta se dešava, ali sve češće se u oglasima koje Google gura na sve više portala i aplikacija pojavljuju stvari koje još uvek nisu ni pretraživane, već se o njima samo razgovaralo. Znali smo, u manjoj ili većoj meri, da raznorazne kompanije koriste ono o čemu pišete u privatnim porukama, tražite na pretraživačima ili prosto idete na sajtove koji se bave tom tematikom. Ipak, da su Facebook ili Google sposobni da prepoznaju naš jezik i da vam u oglasima na svojoj platformi ponude opcije za ono o čemu ste par sati ranije razgovarali deluje neverovatno, ali istovremeno i – zastrašujuće.

Pre izvesnog vremena, ima jedno pola godine, dobio sam na poklon Google Home Mini. Zgodan mali uređaj, ne preterano koristan u Srbiji, ali jedna zanimacija čija upotrebna vrednost može samo da raste vremenom. Kao neko ko relativno često (gotovo svakodnevno) koristi Google Assistant, bio sam dobro upoznat sa komandama koje mogu da primenim na ovom uređaju i on predstavlja najčešću tačku kontakta na kojoj saznajem temperaturu ili vremensku prognozu. Za to ne koristim ni televizor ni mobilni telefon, od kako imam Google Home. Ipak, moram priznati da osim povremenog slušanja vesti na različite teme ili informacija (trivije) na meni interesantnu temu u datom trenutku – ovaj uređaj mi nije predstavljao fenomenalno koristan uređaj.

Sve je to bilo tako dok nisam shvatio da me Google Home sluša, tj. prisluškuje, i kada za to nema dozvolu. Primetio sam to kada sam krenuo da razmatram kupovinu vrlo karakterističnih patika, o kojima nisam pretraživao internet niti tragao na prodavnicama na telefonu ili računaru, a koje su se počele pokazivati u reklamama na svim uređajima koje koristim. Reših da istražim to malo.

Ispostaviće se da nisam jedini koji smatra da ga maleni Googleov uređaj prisluškuje (što nije neočekivano), ali da svakako imam mnogo manje problema od drugih koji to isto tvrde. Iako mi izazovi sa kojima se susreću oni koji o tome govore otvoreno (te sa društvenim mrežama dele i te informacije) deluju malo verovatni, sada se za jezik ujedem svaki put kada bih prirodno rekao onu rečenicu sa početka priče. Nije prošlo ni par dana od momenta saznanja da su stvari otišle (potencijalno) dođavola kada je objavljena vest kako je Facebook delio informacije iz privatnih poruka svojih korisnika sa kompanijama kao što su Netflix i Spotify. Pristup ovim podacima, naravno, nije neka novost. Ipak, broj ovakvih slučajeva, o kojima u poslednje vreme govorimo, nezadrživo raste. Situacija je čak teža u Sjedinjenim Američkim Državama, koje nemaju regulativu tipa GDPR-a i gde je mnogo lakše implementirati ovakve vrste servisa.

Postavlja se pitanje na koji način sve kompanije primenjuju ove servise u državama poput naše, gde GDPR nema primenu (jer nismo u EU, iako ima dodira sa nama). Da li smo mi možda testno tržište za neke od tih servisa? Da li je prepoznavanje glasa na našem jeziku (što više i nije tako neverovatna stvar, primer je EON) premala investicija za tako vrednu nagradu? Prosudite sami.

Šlag na tortu morao je biti impresivan. Nedavno se pojavila vrlo interesantna reklama u kojoj „heroj” detinjstva moje generacije, glumac Mekoli Kalkin, uz pomoć Google Assistenta i Home uređaja (sličnog mome) glasom pokreće delove svog kućnog odbrambenog sistema, kao nekada u filmu „Sam u kući”. Osim što je sama reklama ispala svetski megahit, viralno se raširivši po svetskoj mreži, priča koju sa sobom nosi jasno nam je ukazala šta je sledeća faza našeg života.

Glas i upravljanje glasom postaje sve značajniji način korišćenja u našoj svakodnevici. Nakon televizora, računara i mobilnog telefona, na redu su i drugi uređaji, poput kućne tehnike i automobila. Za početak, pričamo o komandama koje vam pomažu u navigaciji ili predviđanju vremena na putu koji ste odabrali. Ipak, ako danas, kada je takvih servisa relativno malo i kada su relativno nerazvijeni, Google može da razume o kojim patikama razgovaram sa prijateljima i onda mi ih ponudi, zajedno sa Facebookom, na svim svojim reklamnim kanalima, šta treba očekivati kada gotovo svaki uređaj u kući bude bio novi sistem za osluškivanje.

Hoću li ikada više uživati u pronalasku nečega što nisam ni znao da postoji ili ću jednostavno biti bombardovan sadržajima koji adresiraju tačno ono o čemu govorim ili, zašto da ne, mislim? Zar će u nama preživati samo potrošači, a istraživači slavno potonuti?

Momir ĐEKIĆ