Ratovanje u svemiru

Dok vojni sukobi izvan granica zemljine atmosfere još uvek deluju kao naučna fantastika, velike svetske sile se već decenijama spremaju na mogućnost svemirskog ratovanja

Istorija razvoja ljudske civilizacije i tehnološkog napretka neraskidivo je povezana sa ratovanjem. Od razvoja luka i strele ili bronze, do aviona ili atomske bombe, nebrojeni su primeri o tome kako nove tehnologije postaju sastavni deo ljudskih sukoba i gotovo uvek odlučuju ko će biti pobednik. Pre pet hiljada godina mornarica je postala bitan vojni faktor, a početkom prošlog veka isto se desilo sa avijacijom. Trenutno smo svedoci sve većih ambicija privatnih i nacionalnih organizacija da dosegnu, iskoriste i u nekoj meri kolonizuju Mesec, Mars i Glavni asteroidni pojas. Da li je predviđanje kako će rat pratiti čoveka i u svemirska prostranstva pogrešno, pesimistično ili veoma realno?

Tokom poslednjih pola godine američki predsednik Tramp je u više navrata pominjao kako planira osnivanje Svemirskih snaga (Space Force) novog roda vojske koji bi bio zadužen za neminovne sukobe koji su pred nama i koji će se odvijati izvan atmosfere naše matične planete. Nekome ta ideja može da deluje previše futuristička, drugima smešna, a trećima apsolutno logična. Ipak, činjenica je da gotovo svaka nacija koja raspolaže tehničkim mogućnostima lansiranja materijala u orbitu već ima neko zvanično telo koje se bavi upravo ratovanjem u svemiru, u nekim slučajevima tek od pre nekoliko godina, ali u drugim već decenijama.

Definicija

Šta je za vas ratovanje u svemiru? Bitke svemirskih brodova prepune energetskih snopova i tragova motora kakve možemo da vidimo u naučno fantastičnim filmovima i igrama sigurno neće biti tehnički moguće još dugo vremena, ali na drugi, realniji način, svemir je već decenijama deo vojnih planova i dejstava. Sredinom prošlog veka razvijeni su interkontinentalni balistički projektili koji na putu kao svom cilju izlaze iz atmosfere. Sem toga, tokom Hladnog rata, i Sjedinjene američke države i Sovjetski savez lansirali su brojne izviđačke satelite kojima su mogli da prate protivničke vojne instalacije. Tokom Prvog rata u Persijskom zalivu 1991. godine, američke trupe su po prvi put koristile satelitsku GPS navigaciju za precizno pomeranje trupa kroz kuvajtsku pustinju. Danas svetske supersile nisu u otvorenom međusobnom sukobu, ali je javna tajna da odredi hakera sa svih strana neprestano testiraju kvalitet bezbednosti protivničkih kompjuterskih sistema. Zato već godinama nije retkost da u javnost procuri vest kako je izvršen koordinisani hakerski napad na sisteme koji su u direktnoj komunikaciji sa satelitima u orbiti. Jedan od značajnijih napada ove vrste desio se u septembru 2014. godine, kada su hakeri iz Kine ušli u sistem američke Nacionalne okeanske i atmosferske administracije (NOAA) i preuzeli kako sirove podatke sa satelita, tako i poverljive podatke o samom sistemu, pre svega administratorske lozinke.

Sateliti su tako primamljiva meta za potencijalne napade zato što su tokom decenija postali apsolutno neophodni za normalno funkcionisanje brojnih aspekata današnjeg društva, pa tako i modernih armija velikih sila. Vojna komunikacija, izviđanje i navigacija gotovo u potpunosti počivaju na satelitima, što ih pretvara u potpuno legitimne ciljeve u slučaju potencijalnog sukoba, jer umanjivanje protivničkih sposobnosti da vas nadgleda i koordinisano upravlja svojim trupama znači prednost tokom bitke. Ipak, većina stručnjaka je ubeđena da je verovatnoća napada na satelite ekstremno niska zbog veoma ozbiljnih posledica – stvaranja ogromne količine svemirskog otpada. Na površini zemlje uništenje objekta veličine komunikacionog satelita ima relativno kratkotrajne posledice jer se desetine hiljada krhotina pod dejstvom gravitacije veoma brzo spuste na tlo. U orbiti, ove krhotine postaju ekstremno opasni šrapneli koji se kreću brzinama iznad 7 kilometara u sekundi. Pri takvoj brzini, krhotina veličine novčića pri udaru u drugi objekat oslobađa količinu energije veću od eksplozije ručne granate, što znači ne samo sigurno uništenje drugog satelita, nego i stvaranje novih desetina hiljada šrapnela koji prete ostalim satelitima.

Keslerov sindrom

Po trenutnim procenama, u orbiti naše planete se već nalazi previše svemirskog otpada. Tu je preko 170 miliona komadića čija veličina je ispod jednog centimetra, zatim 670.000 fragmenata veličine 1-10 cm i oko 29.000 komada većih od deset centimetara. Što je veća količina ovog otpada, to je veća opasnost od sudara sa drugim satelitima ili novim teretom koji se lansira u orbitu. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da su sateliti relativno grupisani u sličnim orbitama oko naše planete. Najveći broj satelita i Međunarodna svemirska stanica nalaze se u Niskoj Zemljinoj orbiti (LEO), geocentričnoj orbiti sa periodom od 128 minuta ili manje i udaljenošću od 160-2000 kilometara iznad površine planete. Astrofizičar Donald Kesler je još 1978. godine, dok je radio u NASA, objavio rad sa naslovom „Učestalost sudara veštačkih satelita: Stvaranje pojasa krhotina”. Pored upozorenja da će bez korekcija pri ophođenju sa satelitima do 2000. godine nasumični sudari sa svemirskim otpadom biti neizbežni, ovaj naučnik je i opisao katastrofalni kaskadni događaj koji je po njemu nazvan „Keslerov sindrom”, a opisuje uslove pod kojima čovečanstvo može da „izgubi pristup svemiru”. U pitanju je mogućnost da prevelika gustina satelita u LEO i količina svemirskog otpada mogu da dovedu do pokretanja nezaustavljivog sleda događaja: uništenje jednog satelita pravi veliki broj krhotina koji uništavaju drugi satelit, čime se broj fragmenata množi i uništava sve više i više satelita. Finalni stadijum je orbita puna opasnih šrapnela koji su uništili sve satelite, ali istovremeno sprečavaju i lansiranje budućih svemirskih misija, bar nekoliko generacija dok se ne pronađe način za „aktivno čišćenje” orbite ili dok komadi otpada pod dejstvom Zemljine gravitacije ne budu privučeni dovoljno blizu planeti kako bi sagoreli u atmosferi.

Varijanta ovog događaja prikazana je u filmu „Gravitacija” Alfonsa Kuarona, ali Kesler naglašava da kaskada ne mora da se odigra dramatično kao na filmu – za samo nekoliko sekundi, sati ili dana. Moguće je da je ovaj proces već počeo, samo da se njegova početna faza odvija veoma sporo. Već 2009. godine desio se prvi hiperbrzinski sudar kada je nefunkcionalni (ali netaknuti) komunikacioni satelit ruske vojske Kosmos-2251 udario u operativni komercijalni satelit Iridium 33. Brzina sudara se procenjuje na 11,7 kilometara u sekundi (više od 42.000 km/h). Tom prilikom je nastalo više od 1000 fragmenata veličine iznad 10 centimetara kao i desetine hiljada manjih komadića. Ovi delovi se neprestano prate i 24. marta 2012. godine, kada je utvrđeno da će komadi otpada nastali ovim sudarom proći kroz orbitu Međunarodne svemirske stanice, njena šestočlana posada je bila pripremljena na trenutnu evakuaciju u slučaju sudara koji se, srećom, nije desio. Ipak, ako jedan slučajan događaj može da predstavlja opasnost godinama nakon što se desio, stepen razaranja usled planiranih ratnih dejstava u orbiti mogao bi da bude poguban ne samo po dalje istraživanje svemira, nego i po pogodnosti modernog života koje nam omogućuju sateliti.

Laseri!

Visokoenergetski snopovi fokusiranih fotona nisu samo vizuelno impresivna komponenta naučne fantastike, već od nedavno postaju deo borbenih sistema u armijama širom sveta. Srećom, pored toga što mogu da se koriste u borbene svrhe, laseri predstavljaju i jedno od potencijalnih rešenja za problem svemirskog otpada. Početkom godine, ruski predsednik Putin je predstavio neimenovani odbrambeni sistem zasnovan na laserima. Da bi ovakav sistem bio uspešan, nije neophodno da uništi protivnički satelit, već samo da onesposobi njegovu funkciju. Trenutno je snaga ovakvih laserskih sistema takva da mogu samo privremeno da „zaslepe” izviđačke satelite, ali povećanjem snage ili produžavanjem vremena izloženosti, moguće je trajno oštećenje senzora kamera na ovim satelitima. Sa druge strane, upravo visokoenergetski laseri postavljeni u orbitu mogu da budu idealno rešenje za smanjivanje količine svemirskog otpada jer, sem spaljivanja malih fragmenata, mogu da zagrevanjem većih fragmenata promene njihovu putanju i kontrolisano ubrzaju njihov pad na Zemlju.

Dodatan razlog za brigu o bezbednosti konvencionalnih satelitskih sistema predstavlja i sve češća upotreba minijaturizovanih satelita, malih dimenzija i težine, koji se najčešće lansiraju kao sekundarni tovar tokom većih misija i koriste se pre svega u okviru različitih naučnih istraživanja. Procenjuje se da će od početka 2015. do kraja 2019. godine biti lansirano više od 500 ovakvih malih satelita, ukupne vrednosti oko 7,5 milijardi dolara. Ipak, nije isključeno da neki od ovih malih satelita može da se iskoristi u terorističke svrhe, odnosno za sabotažu većih satelita. Ovde se pre svega misli na male satelite koji su efektivno pokretne mlaznice i čija je namena da se povežu sa većim satelitima koji su do sada potrošili svoje gorivo i tako produže njihov vek upotrebe. Gubitak kontrole nad jednim takvim malim „mlaznica-satelitom” dovoljan je da se veći satelit pretvori u projektil.

Zapadne analitičare brine sve sa istoka o čemu nemaju detaljne podatke. Tako je krajem 2014. godine podignuta panika oko ruskog satelita Kosmos-2499. Lansiran nenajavljeno u maju iste godine zajedno sa tri vojna komunikaciona satelita, Kosmos-2499 je na zapadu označen kao svemirski otpad sa šifrom „objekat 2014-28E”, ali nakon što je počeo da se kreće na nepredvidiv način, zapadni analitičari su počeli da teoretišu o eksperimentalnom oružju za eliminaciju drugih satelita. Istina je, naravno, bila mnogo jednostavnija – Kosmos-2499 jeste eksperimentalni satelit, ali za testiranje novih stacionarnih plazma potisnika. U SAD postoji slična podozrivost i prema kineskom svemirskom programu, pogotovo eksperimentalnim misijama ši Đian. Iako je Kina još 2007. godine testirala rakete sposobne za obaranje satelita, više pažnje privukli su mali sateliti sa visokim stepenom pokretnosti. Dok je zvanični dizajn ovih objekata održavanje i popravka drugih satelita, američki analitičari strepe od njihove potencijalne sposobnosti da napadnu i deaktiviraju druge satelite.

• • •

Davne 1967. godine SAD i SSSR potpisale su Sporazum o svemiru, osnovu međunarodnog svemirskog zakona koju je u međuvremenu potpisalo skoro 130 zemalja (u nekima i dalje nije ratifikovan). Dok ovaj sporazum navodi da nijedna zemlja ne može da prisvoji Mesec ili neko drugo nebesko telo jer su sva ona zajedničko nasleđe čovečanstva, interesantno je odsustvo i definisanja i regulisanja oružja u svemiru. Kada su pre nešto manje od dve decenije Rusija i Kina pokušale da Sporazumu dodaju zabranu stacioniranja oružja u svemiru, SAD su uložile veto uz činjenicu da zbog brzina kojima se kreću, svaki objekat u orbiti predstavlja potencijalno oružje.

Trenutno postoji inicijativa, na čijem čelu su stručnjaci Pravnog fakulteta Univerziteta u Adelejdu u Južnoj Australiji, za stvaranje dokumenta nazvanog Vumera priručnik za međunarodno pravo vojnih operacija u svemiru (Woomera Manual on the International Law of Military Space Operations). Cilj ovog priručnika, koji će biti finalizovan 2020. godine, jeste da objedini postojeće međunarodne zakone i njihovu primenu na vojne akcije u svemiru. Glavni vodič autora ovog dokumenta je obaveza da se izbegne bilo kakvo ugrožavanje modernih sistema od kojih zavisi funkcionisanje modernog društva. Za uspešno istraživanje konačne granice neophodna je potpuna saradnja svih učesnika jer je duboki svemir dovoljno negostoljubiv sam po sebi...

Dragan KOSOVAC