Sony PlayStation Classic

Ono što smo najavljivali, konačno se desilo! Sony je početkom decembra na tržište poslao PlayStation Classic – minijaturnu verziju njihove prve konzole. U japanskoj kompaniji odlučili su da pođu stopama Nintenda, ali i drugih, nezavisnih proizvođača koji koriste priliku da zarade nešto novca na ime popularnosti sveopšte minijaturizacije retro sadržaja.

PlayStation Classic izgleda fantastično! Na prvi pogled zaljubljujete se u njegovo četvrtasto kućište koje je „reprodukovano” do najsitnijih detalja u odnosu na original. Konzolica je izrađena u razmeri 1:2,13, što znači da ćete na stolu imati tek 47 procenata originala. Teška je tačno 165 grama i izrađena je od kvalitetne plastike na čijoj završnoj obradi se nije štedelo. Zanimljivo je da su sva tri tastera sa originalne konzole prisutna i ovde i da su funkcionalna. Nažalost, Open ne otvara vratanca iza kojih se nalazi ležište za CD-ove, već služi da bi se u toku rada u virtuelni drajv ubacivale „slike” diskova (ovo se, naravno, odnosi na multidisk igre). Reset taster se koristi za vraćanje u glavni meni, odakle se vrši odabir raspoloživih igara, ali u isto vreme i za snimanje statusa u pokrenutoj igri. To znači da kasnije igranje možete da nastavite tačno sa datog mesta, bez obzira na snimljenu poziciju na virtuelnoj memorijskoj kartici čije korišćenje PlayStation Classic podržava. Nedostatak je to što na raspolaganju imate samo jednu poziciju po igri za pravljenje svojevrsnog snapshota napretka, što vam u velikoj meri vezuje ruke, pogotovo kada se zna da konkurencija (čitaj: Nintendo) omogućava žongliranje sa čak četiri ovakva „slota”. Upotreba ’Power’ tastera je očigledna...

S prednje strane kućišta, baš tamo gde i treba da se nalaze, smeštena su dva „otvora” za priključivanje kontrolera (iznad su zapečaćeni otvori za memorijske kartice), čiji je oblik verno rekonstruisan, uz jednu izmenu. Naime, radi se o USB portovima, a ne o legacy komplementima, što otvara mnoga pitanja u vezi sa PlayStation Classic kontrolerima. Jedno od njih je i da li će moći da se koriste na PC-ju, makar iz nekog PlayStation emulatora. Windows 10, recimo, prepoznaje kontroler kao generičku verziju i omogućava korišćenje svih dugmića, od ’D-pada’ pa nadalje. Nažalost, u isto vreme, Četvorka odbija bilo kakvu saradnju sa kontrolerom, ali bi to moglo da se promeni naknadnim updateovanjem frimwarea konzole. To bi takođe moglo da bude značajno iz ugla emulacije. Inače, kontroler je indigo kopija originala, od oblika, veličine, upotrebljenih materijala, pa do boje. Kabl je dužine 1,5 metara i na njegovom kraju nalazi se minijaturna replika originalnog priključka iz kojeg „viri” USB „šteker”. Đavo je u detaljima, zar ne? Sony moramo da pohvalimo zbog činjenice da se u svakom paketu nalaze dve kontrolera, ali zbog jednog drugog podatka moramo da ih kritikujemo. Iz nekog razloga odlučili su da kontroleri budu prvobitne verzije, a ne DualShock komplementi koji su se na tržištu pojavili nešto kasnije. Nedostatak „pečurkica” ćete i te kako osetiti jer upravljanje putem ’D-pada’ u 3D igrama baš i nije najsrećnije rešenje.

Na zadnjoj strani konzole izostali su uobičajeni A/V priključci koji su zamenjeni HDMI-jem, što je dobro rešenje isključivo ako PlayStation Classic nameravate da priključite na moderan TV prijemnik. U suprotnom, moraćete da se snalazite, korišćenjem audio-ektsraktora na primer, da biste došli do zvuka, a o avanturi zvanoj CRT da i ne govorimo. U paketu dobijate i odgovarajući HDMI kabl, baš kao i mini-B USB kabl koji služi za napajanje konzole strujom. Baš kao i kod konkurencije, ne dobija se strujni ispravljač (kupuje se odvojeno), što je nizak udarac proizvođača, mada se stvar lako rešava korišćenjem bilo kojeg ispravljača za pametne uređaja, pa čak i USB porta sa računara. Nije poenta u tome da li ćete se i kako snaći, već da je u paketu trebalo i moralo da bude upakovan i ispravljač. Zašto ova pojava dobija obrise epidemije – nije nam jasno.

Ispod haube nalazi se MediaTekova 8167a platforma, čije srce čini četvorojezgarni ARM Cortex-A35 procesor. Na raspolaganju je i čitav gigabajt DDR3 memorije, odnosno 16 gigabajta ECC Flash memorije koja služi kao skladišni prostor za smeštanje igara. To je bilo dovoljno da se na raspolaganje stavi 20 naslova, ali o tome ćemo nešto više kasnije. Za „iscrtavanje” grafike na ekranu zadužen je PowerVR-ov čip GE8300, dok sve funkcioniše pod skutima poznatog emulatora PCSX. Da budemo krajnje precizni, njegove ReARMed verzije namenjene ferceranju sa uređaja pogonjenih ARM procesorima.

PlayStation Classic bootuje se očas posla i za to vreme na ekranu stoji Sonyjev logo, baš kao da se radi o originalnoj mašini. Glavni meni izuzetno je jednostavan i smešta igre u virtuelni krug, na taj način omogućavajući njihovo lako prelistavanje. Naslovi su predstavljeni (prednjim) coverima i sem podatka o godini izdavanja/proizvođaču i da li je igra namenjena za jednog ili dva igrača, drugih informacija nema. Dodatno nas je razočarao i podatak da ne možete da birate način emuliranja, odnosno vrstu prikaza s obzirom na to da ne postoji mogućnost koketiranja sa grafičkim filterima i ostalim dobro poznatim metodama za tweakovanje kvaliteta prikaza. S obzirom na to da se emulacija obavlja iz više nego dokazane alatke, to izuzetno čudi. Jedna stvar povlači drugu, pa PlayStation Classic igre pokreće baš onako kako su to programeri pre dvadeset i kusur godina zamislili. Ne očekujete nikakvo omekšavanje prikaza, nikakav upscale, nikakvo „peglanje” grafičkih elemenata... Na ekranima većih gabarita ovo može da bude pogubno jer će se pred očima igrača obavljati svojevrsni festival pikselizovanog sadržaja. Autori su napravili još jedan gaf, a on je vezan za uvršćavanje PAL igara u verziju konzole za NTSC region, što rezultuje slabijim framerateom koji je vezan za tehničke karakteristike samog standarda (50 Hz vs 60 Hz).

Sony konzolu nudi u svega dve varijante, a zajedničko im je 13 naslova: Battle Arena Toshiden, Final Fantasy VII, Intelligent Qube, Jumping Flash!, Metal Gear Solid, Mr. Driller, R4: Ridge Racer Type 4, Resident Evil: Director’s Cut, Revelations: Persona, Super Puzzle Fighter II Turbo, Tekken 3 i Wild Arms. Ono što je nama bitno je da PAL verzija konzole (koja je sadržajno identična onima za tržište Severne Amerike, Koreje i Jugoistočne Azije) stiže sa još sedam naslova: Cool Boarders 2, Destruction Derby, Grand Theft Auto, Oddworld: Abe’s Oddysee, Rayman, Syphon Filter, Tom Clancy’s Rainbow Six i Twisted Metal. O ukusima se ne raspravlja i bilo je zaista teško pomisliti kako će ih Sony baš sve zadovoljiti, naročito kada je mesta bilo samo za 20 naslova. Ipak, ne možemo a da ne lamentiramo nad činjenicom da su izostali Gran Turismo, Crash Bandicoot i mnogi drugi naslovi koji su obeležili eru postojanja PlayStationa. Očekivano, Sony je PlayStation Classic zamislio kao zatvorenu platformu na koju nije moguće dodavati igre, niti ih brisati iz interne memorije. Na svu sreću, u momentu pisanja teksta već je postojalo nekoliko metoda za „otključavanje” konzole i pokretanje igara sa USB stikova, čak i pristupanje naprednim podešavanjima emulatora. Ako se to dovede na user friendly nivo, priča bi mogla da bude potpuno drugačija.

Da se ne lažemo, da vam neko pokloni PlayStation Classic kupio bi vas za sva vremena. Ne bi bilo srećnijeg čoveka na svetu od vas, pa makar mašinu gledali kako stoji u vitrini i skuplja prašinu. S druge strane, kada biste bili primorani da zavučete ruku u džep i izbrojite svojih, mukom zarađenih, 100 evrića (koliko otprilike kod nas košta PlayStation Classic), odjednom biste na Sonyjev minuli rad gledali sasvim drugim očima. Stvar bi donekle mogli da izvuku „dobri ljudi s viškom slobodnog vremena” čije napore s pažnjom treba pratiti. U suprotnom, PlayStation Classic će biti želja samo najtvrdokornijih ljubitelja retro arome, a i njima će uglavnom služiti više kao trofej nego ozbiljna igračka konzola.

Vladimir PISODOROV