Serijal Anno je još pre nekog vremena napustio srednji vek i vinuo se ka prostranstvima svemira. Od Settlersa je Ubisoft napravio nakaznog mutanta koji u magnovenju traga za sopstvenim identitetom, a Caesar već godinama trune jer mu je Activision mučki zabio nož u leđa. Ako vam se želudac okreće pri samoj pomisli na browser-based i mobilne city buildere, gde morate da čekate po pola dana na izgradnju običnog rudnika ukoliko nemate nameru da pljunete pravi novac, jasno je da čežnjive poglede treba skrenuti sa AAA establišmenta i uperiti ih ka indie sceni i ljudima kojima igre nisu samo jedna od stavki u berzanskom izveštaju.

Serđo i Sajmon zvuči kao neki dvojac sa italo-disko-scene osamdesetih godina, ali se iza ovih pseudonima kriju dva Rusa koji su zanat pekli praveći igre za mobilne telefone, a poslednjih par godina rade na Hearthlandsu – srednjovekovnoj city building simulaciji sa prstohvatom fantasy elemenata, čija je finalna verzija nedavno izašla iz Steamove Early Access pećnice.

Igra ni za pedalj ne odstupa od postulata davno uspostavljenih još u legendama iz uvoda, što se pre svega odnosi na lance proizvodnje i sistem razvoja naseobine. Hrana je jedna od osnovnih namirnica, pa ćete prvo uposliti radnike da seju i beru repu, zatim njome hraniti svinje koje, nakon poseta klanici i sušari, postaju kobasice, što je samo jedan od mnogobrojnih proizvodnih lanaca čijom sinergijom omogućavate dalji prosperitet grada. Rast broja stanara u kućama direktno zavisi od dostupnosti lekova, alkohola, nameštaja i drugih potrepština, a katkada i od izgleda komšiluka, što se rešava postavljanjem žardinjera i fontana i, naravno, odvajanjem rezidencijalnih od proizvodnih delova grada.

U igri postoje četiri plemena nazvana po stranama sveta, a razlike su u dostupnosti nekih građevina i useva, potrošnji određenih resursa i jednoj specijalnoj jedinici. Na primer, severnjaci mogu da love i prave medovinu, južnjaci uzgajaju vinovu lozu, dok zapadna plemena prave pivo od hmelja i pšenice.

Kuće generišu tri resursa: znanje, manu i slavu. Znanje trošite na izučavanje ekonomskih, diplomatskih i vojnih disciplina, ali i na otključavanje građevina neophodnih za razvoj grada. Mana služi za izučavanje i bacanje magija, koje uglavnom služe za bafovanje useva i stoke radi boljih prinosa, mada ima i ofanzivnih magija. Slava se koristi za poboljšanje diplomatskih odnosa sa susedima. Iako se isprva čini da je diplomatija zadnja rupa na svirali, dobrosusedski odnosi direktno utiču na riznicu, jer su trgovačke rute glavni izvor prihoda, višestruko bitniji od poreza.

Vojevanje je, bez sumnje, najslabiji segment Hearthlandsa, a grubo se može podeliti na borbe koje se odvijaju u okolini grada i bitke na globalnoj mapi. Osim šuma i resursa, okolina naseobine krije i mnoge opasnosti u vidu jazbina džinovskih paukova, trolova i drugih karakondžula, čiji će se stanovnici s vremena na vreme uželeti ljudskog mesa i napasti vaše podanike. Ovaj deo igre dosta podseća na igru Majesty i uvek je bolje preventivno pacifikovati goblinsko seoce nego čekati da se gamad namnoži i postane problem. Pored pešadije naoružane sekirama i kopljima, strelaca i konjanika, ovde vam je dostupno i nekoliko tipova odbrambenih kula, te drvene ili kamene palisade, pa od vašeg gradića možete napraviti pravo utvrđenje. Nažalost, opcije za upravljanje jedinicama su jako oskudne, a kada se upuste u bitku sa protivnicima, nad njima više nemate nikakvu kontrolu, sve dok ne pobede ili ne izginu do poslednjeg.

Bitke na globalnoj mapi se odigravaju automatski, a vaše učešće se svodi na to da odaberete napadački kontigent i uputite ga ka neprijateljskom gradu, a zatim držite palčeve, jer sreća ima presudan uticaj na ishod borbe. U slučaju pobede, vraćate se kući sa lepim bonusom za gradski budžet, a može da se desi i da poraženi grad postane vaš vazal i nastavi da redovno plaća godišnji harač.

Jedna od retkih zamerki je pomalo nezgrapan sistem transporta i skladištenja robe. Naime, nekako se uvek desi da radnici lageruju robu na drugom kraju grada, a zatim je ponovo vraćaju na preradu i pored toga što se poluprazno skladište nalazi na svega par koraka. To oduzima dosta vremena, a može dovesti i do zastoja u proizvodnji. Postoji opcija da se onemogući prijem određene vrste robe u magacin, ali kada njihov broj prevali dvadeset, takvo žongliranje postaje jako zamorna rabota. Slično se ponašaju poreznici i radnici koji raznose robu po kućama, i često nisu dovoljno efikasni, iako im je ruta jasno zacrtana pomoću putokaza na raskrsnicama.

Hearthlands nije šampion u vizuelnoj kategoriji, čak ga na tom polju šiju i freemium mobilna sabraća, ali zato je čak i navedena minimalna konfiguracija overkill i igra bi verovatno radila i na programatoru veš-mašine. Na najvećem zumu slika je namerno blago zamućena da bi se izbegla pikselizacija, ali čovečuljci koji užurbano hitaju putevima ne gube na svom šarmu i izgledaju kao da su izašli iz nekog starinskog stop motion animiranog filma sa istočne strane gvozdene zavese. Ako se za retro grafiku i može reći da je dopadljiva, za tiradu monotonim muzičkim numerama, verovatno preuzetim sa KGB-ovog soundtracka za mučenje političkih zatvorenika u podrumima Lubjanke, jednostavno nema opravdanja. Isto važi i za glasovne odzive jedinica, koji su idealni za plašenje sitne dece pred spavanje.

Gustiranje Hearthlandsa je prijatno iskustvo i na momente ćete osetiti leptiriće u stomaku, kao kada ste prvi put posmatrali vašeg settlera kako se gega noseći svinjsku butkicu na leđima. Međutim, igranje isključivo na kartu nostalgije, bez trunke nekog ličnog pečata, ne dozvoljava igri ni da se približi pijedestalu na kome stoje velikani city building žanra, čineći je samo kratkim fiksom dok se ne pojavi sledeći pretendent, a to čekanje može da potraje.

Darko MIHOKOVIĆ