Thimbleweed Park

Neupućenom putniku namerniku dovoljan je samo letimičan pogled na priložene screenshotove na ovim stranama, pa da pomisli da smo sa opisom Thimbleweed Parka zakasnili nekih tridesetak godina. Ova igra nastala je kao čedo turbulentne Kickstarter kampanje, a potpisuje je, niko drugi, do legendarni Ron Gilbert, odmetnuti jing Tim Šeferovog janga, dinamičnog dvojca koji je nekoć žario i palio svojim kultnim point & click avanturama iz plodnih LucasArtsovih kuhinja. Kako svojim dizajnom, tako i kroz mnoge druge elemente i momente tokom igranja, Thimbleweed Park predstavlja više nego očigledan omaž i duhovnog naslednika čitavog niza avanturističkih bisera koje ne treba posebno predstavljati: Manic Mansion, Secret of the Monkey Island, Day of the Tentacle, serijal avantura Indiana Jones i mnogi drugi.

Thimbleweed Park je maleno, učmalo mestašce, čiju svakodnevnu kolotečinu jedne noći remeti misteriozno ubistvo gosta iz lokalnog hotela. S obzirom na poslovičnu nezainteresovanost i nesposobnost lokalnog šerifa (koji u isto vreme obavlja i funkciju mrtvozornika, odnosno upravnika pomenutog hotela), na mesto zločina bivaju poslati uzajamno netrpeljivi federalni agenti Molder i Skal...pardon, Anđela i Antonio, sa zadatkom da razreše pomenuti zločin. Ispostaviće se da je leš misteriozno nastradale osobe samo uvertira u gomilu uvrnutih događaja, misterija i susreta sa bizarnim stanovnicima Tvin Pik...pardon, Thimbleweed Parka, koji će se dodatno zapetljavati i odmotavati kako budete napredovali kroz igru.

Zatvorene radnjice i ruinirana ekonomija grada, misteriozni požar koji je lokalnu fabriku jastuka sveo na zadimljeno zgarište, široko rasprostranjeni čudni aparati za razne automatizovane operacije i radnje, poremećeni porodični odnosi najbogatije i najutacajnije porodice u gradu, kletve i vradžbine lokalne veštice-gatare, prikriveni i stvarni motivi svih likova (pa čak i onih koje vodite) i mnogi drugi elementi priče i zapleta, odlična su pozadina za niz intrigantno-bizarno-morbidnih momenata koje krije gradić u kojem zora nikada ne sviće...

Što se tiče mehanike igranja, igra će neke nove generacije srasle sa pametnim telefonima verovatno podsetiti na situaciju u kojoj je potrebno „provaliti” kako se koristi stari telefon sa slušalicom i kružnim biranjem brojeva. Thimbleweed Park nije samo formalno omaž pomenutim uzorima i klasicima žanra, već je i suštinski i praktično odrađen na identičan način (sa svim simpatičnim „fičersima”, ali i neudobnostima koje to sa sobom povlači). Umesto „pametnih” kursora koji automatizovano izvode određenu kontekstualnu radnju nad predmetom, likom ili nekom trećom interesnom tačkom na ekranu, T-Park se vraća u davna, pradavna vremena, taman iznad ručnog unosa komandi tastaturom, kroz famozni sistemom glagola. Devet glagola smešteno je u donjem levom uglu ekrana i oni predstavljaju jednostavne komande koje same po sebi odrađuju očigledne radnje („otvori”, „pogledaj”, „pokupi”, „gurni”, „razgovaraj” i drugo), ili omogućuju „kompleksnije” operacije, bilo sa nečim na ekranu, bilo kombinovanjem predmeta u inventaru koji je smešten u donju desnu stranu ekrana.

Novopečenim igračima naviklim na mnogobrojne udobnosti savremenog igranja, ovo će verovatno delovati arhaičnije nego što zaista jeste, ali dotični sistem ima i svojih draži, jer tera na dodatno razmišljanje na koji način treba nešto iskoristiti ili ukombinovati, i na kom mestu. Dobrodošla prečica za sve ove komande je na tastaturi (devet tastera, počevši od ’Q’, pa do tastera ’C’ u 3x3 mreži), uz zgodnu opciju na desnom tasteru miša koja odrađuje najčešću komandu u zavisnosti od hot spota na kojem je kursor (aktiviranje razgovora ako je u pitanju osoba, pregled i komentar određenog predmeta, odnosno automatsko skupljanje i smeštanje u inventar i slično). I to je to, jedina preostala olakšavajuća okolnost tokom igranja je ubrzano kretanje likova držanjem levog tastera miša, uz nemogućnost da se „teleportujete” na izlazu iz ekrana.

Što se samo igranja tiče, a nalik pomenutom Manic Mansionu, pored dva pomenuta lika kojima upravljate od samog starta, nakon tri flešbek „nivoa” u kojem ćete upoznati i preostala tri igriva karaktera, kao i nakon završetka drugog poglavlja (pošto se domognete mape šire okoline grada), igra se u potpunosti otvara pred igračima bez ikakvih daljih ograničenja. Pored pomenutih agenata sa početka priče (koji imaju gotovo dijametralno suprotne karaktere), u dalje događaje će se uključiti još nekoliko likova. Klovn Rensom je cinični mizantrop (i očigledna aluzija na Krastija iz Simpsonovih), koji će zbog vatrenog ismevanja i vređanja posetilaca cirkusa, zaglaviti sa krajnje neobičnom prokletstvom. Delores Edmund je naslednica unosnog biznisa pomenute porodične imperije, koja sanja o poslu programera avanturističkih igara, a duh njenog misteriozno upokojenog oca Frenklina pokušava, iz zagrobnog života, da otkrije šta mu se zapravo desilo tokom inkognito posete lokalnom hotelu u vlasništvu porodice.

Ne treba ni pominjati da je kvalitet napisanog scenarija koji prati igru na visokom nivou, što se i očekuje od naslova koji potpisuju Ron Gilbert i Geri Vinik, još jedna stara LucasArtsova lisica iz početnih dana. Thimbleweed Park odiše odličnim, reskim i oštro-ciničnim humorom, primetnom i uvek dobrodošlom političkom nekorektnošću, kao i prozivkama i oporim komentarima na moderne društvene trendove i tendencije. Tu su, naravno, i očekivani buljuci referenci na elemente savremene pop-kulture, obilni meta-komentari na račun samih video-igara u širem smislu, i potpuno opravdana „probijanja četvrtog zida” koja i te kako imaju smisla i opravdanja u kontekstu same igre i pomenutih omaža.

Zbog svega što smo naveli, igra na svakom ćošku dočekuje igrača sa nečim novim, zabavnim i svežim. Velik broj NPC likova u igri drugačije reaguje na različite pripadnike pomenute petorke (od čega će i direktno zavisiti (ne)mogućnost odrađivanja pojedinih postupaka i radnji). Tu su i sporadični, simpatični detalji koji stalno drže pažnju i osvežavaju igranje. Tako je, na primer, Frenklinov „vokabular” glagola izmenjen u odnosu na ostale, a u skladu je sa njegovom nematerijalnom egzistencijom. Sami zadaci i avanturistički problemi su u potpunosti u stilu igara na kojima Thumbleweed Park počiva. Ovo podrazumeva trenutke lagodne relaksiranosti i razdraganosti kada uklavirite neka očigledna i logična rešenja, da bi vas igra zatim kvarno munula u slabine u sledećem trenutku, bacajći vas u očajanje, jer znate da je rešenje, ma kako uvrnuto, zapravo sasvim logično i na dohvat ruke. Kao što svaki pravi avanturista zna, ovo zahteva mnogo živaca i strpljenja, natprosečno posvećivanje pažnje, kako izgledu i elementima na samim lokacijama, tako i pažljivom praćenju onoga što sagovornici izgovaraju (bez obzira koliko nevažno delovali određeni segmenti dijaloga), uz krajnje mere u vidu rezigniranog obijanja svakog ekrana posebno i besomučnog kombinovanja svega i svačega sa predmetima iz inventara.

Sa tehničke strane igra, takođe, prati zacrtane konvencije na kojima počiva. Retro-grafika je simpatična i koloritna, dok su animacije likova i njihovog kretanja (kao i ostalih elemenata na ekranu koji nisu statični) očekivano krute i jednostavne, uz sve nezgodne nusefekte koje ovo povlači sa sobom. Zbog izražene pikselizacije scena, pojedine bitne predmete je teško uočiti ili razaznati od pozadine (u igri ne postoji mogućnost „osvetljavanja” hot spotova ni na koji način), a sama struktura interfejsa ograničava vidno polje tokom igranja, jer čitava trećina ekrana otpada na pomenuti prikaz komandnih glagola i inventar. U sporadičnim sinematicima, dotična „smetala” nestaju sa ekrana, što scenama daje prijatnu širinu i prostor, pa se stiče utisak da je i ostatak igre mogao da bude rešen na način na koji sve ne bi delovalo toliko skučeno. Glasovna gluma svih učesnika gungule je odlična i na visini zadatka, u isto vreme ne remeteći činjenicu da stare igre po pravilu nisu imale voice over, i to iz strogo tehničkih razloga, zbog skučenog memorijsko-disketnog prostora na koji su bile ograničene. Simpatična muzikica je u potpunosti u skladu sa odvijanjima na ekranu, i na pravi način evocira jake nostalgične tonove za nekim prohujalim vremenima.

Thimbleweed Park je besprekoran blast from the past naslov, nešto što zaista izgleda kao da je čuvano u nekom bunkeru tri decenije i tek sad ugledalo svetlo dana, i kao takvo će verovatno polarizovati igrače koji ne budu mogli da pređu preko arhaičnog izgleda i dizajna gameplaya. Sve ostale koji su se uželeli autentičnog šmeka avantura koje su u neka davna vremena vladale Amigama, Atarijima i PiSijevima, očekuje vrsan, mračan i crnohumorni spektakl „iz pera” najboljih autora u žanru. Kao dodatak ovome, igra besprekorno ide ruku pod ruku sa remasterovanom verzijom famoznog Full Throttlea, koji se takođe pojavio tokom aprila.

Aleksandar DINIĆ