Još od Police Questa u režiji blaženopočivše Sierre nismo bili u prilici da obučemo virtuelnu uniformu policajca i krenemo u zavođenje reda. Momci iz poljskog studija Pixel Crow su rešili da prekinu sušu, te su inspiraciju za svoje prvo delo potražili u kriminalističkim TV serijama iz osamdesetih godina prošlog veka. Imajući to u vidu, ne čudi nas što je siže totalni kliše: igrač je u ulozi detektiva kome je smešteno ubistvo krupne političke njuške, zbog čega biva ražalovan i prebačen u policijsku stanicu u najgorem delu Bruklina sa zadatkom da spere ljagu sa svog imena, dok mu istovremeno za vratom dišu nesnosni šef i supruga koja ne haje za njegove muke, već očekuje redovnu isplatu alimentacije.

Pošto vas građanstvo tretira kao da ste hodajući multipraktik, pored osnovnih dužnosti, kao što su pisanje kazni za nepropisno parkiranje i hapšenje pljačkaša, tokom patroliranja bićete u prilici da spašavate tuđe mačke, pođete u šoping umesto izlapele bakice ili odigrate partiju pokera sa pripadnicima mafije. Građani imaju slonovsko pamćenje i reaguju na vašu pojavu u skladu sa time kako ih tretirate, pa valja dobro da razmislite pre nego što prihvatite ponuđeni mito (bekrijo). Za razliku od domaćih policajaca, vaš virtuelni avatar je u stanju i da potrči s vremena na vreme, dok se stamina dopunjuje (kako drugačije?) ždranjem krofni. Od vas se zahteva da uvek budete na pravom mestu u pravo vreme. Sijaset različitih problema koji iskrsnu u međuvremenu samo odvraćaju pažnju i ne postoji realna šansa da ih sve rešite, što će predstavljati problem pedantnim perfekcionistima i OCD osobama.

Što se tiče grafike, sada već standardni „retro-moderni” stil u ovom slučaju podseća na prastari Microsphereov Contact Sam Cruise. Teren za isterivanje pravde se u početku čini dovoljno prostranim, ali skučenost ubrzo postaje evidentna, jer se kompletna igra odvija u okviru jedne jedine ulice. Pored repeticije, ključna mana igre ogleda se u preterano lajavom rečniku. Bezbroj isforsiranih i (najblaže rečeno) odvratnih sintagmi izazvaće mučninu i liberalnom delu publike. S druge strane, što je pomalo apsurdno uzevši u obzir prethodno rečeno, autori su se svojski potrudili da izbegnu upotrebu pojedinih reči koje bi, ne daj Bože, uvredile pripadnike rasnih i ostalih manjina. Policijski posao je dinamičan samo u filmovima i serijama, dok se njegova prava suština svodi na dosadnu rutinu koja je pretočena i u ovaj naslov, sa retkim incidentima koji igri daju preko potrebnu dozu dinamike. Međutim, ako ste voleli Police Quest, Papers Please, „Policajca sa Petlovog brda” ili ste jednostavno oduvek maštali o administrativno-birokratskom paklu, nećete žaliti petnaestak evra, koliko Beat Cop košta.

Jan ČMELIK