Za autore prvog Outlasta, koncept na kojem je počivala igra bio je klasični no brainer: uzmemo šunjanje po mračnim ćoškovima i aktivno izbegavanje protivnika ili bilo kakve konfrontacije iz Amnesie, i to začinimo sa bizarno-morbidno-krvoliptećim i šok momentima, koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Nakon poluprequela pod kodnim imenom Whistleblower od pre tri godine, prionulo se na izradu nastavka, uz pravilnu procenu da izraubovano okruženje napuštenog sanatorijuma za duševne bolesnike neće efektno upaliti još jedan put.

Radnja drugog dela smeštena je u isti univerzum kao i prethodne dve igre, ali nije ni na kakav način bitno povezana sa njima, osim par opštih mesta i šturih paralela. U ulozi ste Blejka Langermena, kamermana koji se pridružuje svojoj supruzi, novinarki Lin, tragom izveštaja o iskasapljenoj trudnici pronađenoj kraj puta, negde u bespućima ruralne Arizone. Tokom helikopterskog preletanja, neidentifikovani svetlosni fenomen izaziva ekspresni kurcšlus na elektronici letelice, koja se strmoglavljuje u obližnji kanjon. Izgubljeni u mraku, bez ikakve hrane ili opreme (osim vernog kamkordera), krećete ka obrisima udaljenih ambara i pustinjskih vetrenjača, nadajući se da ćete otkriti šta se desilo vašoj lepšoj polovini, jer ste izgorelu olupinu helikoptera zatekli sumnjivo praznu.

Ispostaviće se da bi okretanje u suprotnom pravcu i pokušaj autostoperskog bega iz novonastale situacije verovatno bilo pametnije rešenje: Blejk će se zateći u vihoru rata između dve sukobljene parareligijsko-satanističke sekte, podjednako morbidnih i brutalnih u shvatanju onoga što „Svenižnji” očekuje od njih, sa očekivanim ritualnim planovima, čija bi glavna „zvezda” trebalo da bude upravo nesrećna supruga. Paralelno sa glavnom pričom, igrač će se sporadično „telepromptovati” i u paralelni psiho-košmar, koji se odvija u katoličkoj školi iz Blejkove i Linine prošlosti, sa svom silom jump scareova i bizarnih događaja koji će dodatno krnjiti trošnu psihu glavnog junaka.

Koncepcija igre je nepromenjena i, uz daleko više otvorenih prostora, podrazumeva drhtavo tumaranje kroz mračne budžake i uličice pustinjske selendre, obijanje straćara, kućica i šupa, izbegavanje agresivnih okultista i sporadičnu posetu specifičnim lokacijama u okruženju (farme, kapele, napušteni rudnik i drugo). Akcenat je ponovo na aktivnom skrivanju (zavlačenjem u ormane, ispod kreveta, u gustišima grmlja i kukuruzišta, unutar praznih debala drveća i burića za naftu/vodu/iznutrice u klanicama), odnosno na „noge-moje-ra’te-šta-znate!” sveopštoj bežaniji kada vas protivnici nanjuše i dignu larmu koja uzbunjuje i ostale kompanjone u blizini. Borba ili bilo kakav otpor je nemoguć (osim u par skriptovanih momenata). Na raspolaganju nemate nikakvo oružje (što je pomalo čudno i nerealno, jer bi svako ko uspe da se dovoljno sabere u takvoj situaciji sigurno dohvatio obližnji pijuk, lanac ili kakvu letvu), i same egzekucije kada vas dohvate su brze, bolne i brutalne. S vremena na vreme, u predefinisanim momentima, srešćete se i sa Martom, utvarnim demonom koji sa sobom vuče veliki metalni krst, kojim će vam rado pokazati sadržaj vaših iznutrica, jer je izbegavanje, bežanje ili skrivanje od nje daleko izazovnije i mučnije u odnosu na standardne protivnike.

Kao što rekosmo na početku, vaša glavna uzdanica tokom ove krvave odiseje je neuništivi kamkorder, koji poseduje nekoliko nasušnih opcija koje će vam makar malo olakšati preživljavanje. Pored mogućnosti zuma i noćnog „vida” (koji srče bateriju brže nego obično), tu je i opcija uključivanja mikrofona, kojim, pored prisluškivanja neprijatelja, na rudimentarni način možete da procenite udaljenost neprijatelja i poziciju na kojoj se nalaze (kada su zaklonjeni tankim zidovima, dok ste skriveni i sl). Novina u njegovom korišćenju je i mogućnost efektnog snimanja kraćih sekvenci na tačno određenim, specifičnim mestima ili tokom pojedinih događaja, koje zatim možete pregledati. Pored ovih snimaka, od sporednih predmeta koje možete da pokupite tu je i sva sila umobolnih parareligijskih spisa, koji koliko-toliko objašnjavaju likove, događaje i okolnosti koji su prethodili početku vaše golgote.

Nažalost, mimo svega ovoga, igra ne pruža mnogo toga što nije prežvakano ranije ili u naslovima koji su se pojavili u međuvremenu. Lokacije vizuelno brzo postanu repetitivne, na njima nema mnogo toga što se može uraditi ili pokupiti (osim zavoja, pomenutih spisa, ili baterija za kameru) i igra konstantno prati jednu te istu dinamiku smenjivanja događaja: red šetnje kroz sablasno okruženje, red izbegavanja neprijatelja, red bežanije od njih, uz pomenuto pojavljivanje Marte koje može da se očekuje kad god je potrebno odraditi neki bitniji avanturistički „problem”. Napadi i pojavljivanja kultista su strogo skriptovani, i, kada vas hiljaditi put ubiju (kroz svega nekoliko smenjujućih sekvenci), cela stvar se pretvara u učenje šablona vezanih za njihovo pojavljivanje i ponašanje, i pravovremeno reagovanje u skladu sa tim. Igra pati i od akutne linearnosti, gde bi neka forma open worlda u kome biste sami birali u koje delove mape idete, u skladu sa trenutnim progresom i odmotavanjem priče, donela daleko više svežine i intrigantnosti. Dodatni čavao u čelo Outlasta 2 definitivno predstavlja i skorašnja premijera Resident Evila 7, koji je donosio daleko više interesantnijih, bizarnijih i čak nasilnijih momenata po jedinici vremena, u isto vreme, ironično, pozajmljujući najviše upravo od samog Outlasta.

Kvalitetna grafika pre ili kasnije počinje da zamara zbog nedostatka raznovrsnosti prikaza, dok dizajn zvuka jedini sija bez bitnih zamerki (uz svu silu škripanja, dahtanja, režanja, zveketanja lanaca u daljini, sektaškog mrmljanja, hučanja vetra, teških i dubokih tonova i ostalog). Ako ste pasionirani ljubitelj filmova i video-igara u kojima dominira torture porn, i kroz koje defiluju raznorazni inbredi, redneci i ostali čudaci iz pasivnih krajeva američkog Zapada, a niste se zasitili pomenutog, nedavnog Pritajenog Zla, Outlast 2 je sledeći logičan izbor za igranje, bez bilo kakvog odstupanja od dobro utabane formule.

Aleksandar DINIĆ