Zahvaljujući velikom broju igara sa Vikinzima, kako onih koje su se već pojavile, tako i onih koje će se pojaviti u mesecima pred nama, nordijski ratnici prete da postanu jedna od tematika igara kojima se prosto ne može pobeći, slično zombijima, generičkom fantasyju ili Warhammeru 40K. Kada su dobri ljudi iz studija Games Farm, poznati fanovima akcionih RPG naslova po svom serijalu Heretic Kingdoms, relativno nedavno najavili da njihovo najnovije izdanje takođe pripada ovom popularnom žanru i da su, pride, njeni protagonisti Vikinzi, uvideli smo potencijal te premise i pripremili se na poduže čekanje, kakvo obično prati razvojne cikluse igara. Ipak, Vikings – Wolves of Midgard nismo morali da čekamo toliko dugo jer se igra pojavila krajem marta. Odmah smo se bacili na ovaj aktuelni „klikfest”, naravno uz mentalne pripreme za kupovinu novog miša.

Wolves of Midgard nas vodi u mistični svet iz nordijskih saga, pun čudnih stvorenja kao što su divovi, nemrtvi i nestvarne zveri. U tom svetu, tokom jedne veoma okrutne zime, ledeni Jotuni napadaju pleme Ulfung, naslovne Vukove Midgarda. Nakon što odbijete njihov napad, započinjete obnovu svog sela i krećete u istraživanje da bi shvatili šta se stvarno dešava sa svetom oko vas. Ukoliko su stari mudraci u pravu kada kažu da sve ukazuje na početak Ragnaroka, vi ćete dati sve od sebe da ga zaustavite.

Vikings – Wolves of Midgard je, jednostavno rečeno, problematična igra. Da je loša, posvetili bismo joj apsolutni minimum vremena i zauvek zaboravili da postoji. Da je dobra, uronili bismo u višenedeljno tamanjenje svega od vukova do vatrenih i ledenih divova, bez želje da prestanemo. Ovako, u svom nesrećnom limbu, WoM nam pruža konstantnu mešavinu uspona i padova, dobrog i lošeg, oduševljenja i razočaranja. Da stvari budu još čudnije, prilično je teško izdvojiti ono što kod ovog naslova kvari igrački ugođaj, već problematičnost ove igre proizilazi iz nesrećnog balansa komponenata njene mehanike i njenog dizajna.

Pre početka ove sage, moraćete da napravite svoj avatar. Na raspolaganju vam je prosečna paleta kozmetičkih modifikacija, a bilo da se odlučite za muški ili ženski model, neće biti razlika u samoj igri. Iako u igri, tehnički, nema klasa, ono što definiše vašeg lika je naklonost jednom od pet božanstava iz nordijskog panteona. Svako božanstvo odgovara jednom stilu igre. Korisnici štapova se mole Odinu, Tor je pokrovitelj onih koji se bore sa teškim, dvoručnim oružjem, Loki je zaštitnik dual-wieldera, Tyr čuva one koji uz jednoručno oružje koriste štit, a Skathi pazi na one koji koriste luk i strele. Dok svog prvog zaštitnika birate prilikom stvaranja lika, možete da prinosite žrtve još jednom božanstvu čim oslobodite svoje matično selo i izgradite svetilište. Na taj način unapređujete veštine (zvane „božanski darovi”) koje vam poboljšavaju borbene karakteristike sa oružjem specifičnim za tog boga. Nakon što pređete igru prvi put i aktivirate mod New Game+, možete da otključate još dva božanstva. Ipak, pošto ozbiljno napredovanje u dubinu po drvetu božanskih darova donosi najbolje borbene rezultate, „šaranje” nema toliku upotrebnu vrednost i najbolje je da izaberete jedan stil igre i držite se njega.

Umesto iskustva, skupljate (bukvalno) krv protivnika, koju prinosite željenom božanstvu na oltarima u igri. Sem toga, za kvalitetno napredovanje kroz igru bitni su i ostali resursi – metal i drvo. Naime, nije dovoljno da unapređujete svog lika, njegove (ili njene) veštine i opremu, već je neophodno da razvijate i selo kako biste otključali dodatne igračke mogućnosti ili tier unapređenja opreme i veština. U teoriji, to bi značilo da morate da balansirate između trošenja resursa za unapređivanje svoje opreme i građevina u selu. U praksi, to znači farmovanje i grind materijala ponavljanjem već posećenih zona u kojima ispunjavate generičke mini-kvestove. To farmovanje bitno je pogotovo na višim stepenima težine, gde je unapređivanje veština i opreme od suštinske važnosti za napredak kroz izazove koje igra postavlja pred vas, ali to, kao što pretpostavljate, negativno utiče na tempo jer veštački produžava vreme igranja (budeći nemile uspomene na razne freemium timesinkove za smartfone).

Sama borba je krajnje solidna i dinamična jer zahteva konstantno kombinovanje standardnih napada sa specijalnim sposobnostima, kao i izbegavanje protivničkih udaraca i projektila. Interesantan je i neprestani uticaj okoline na vašeg lika, što vas primorava da pratite gde su mesta na mapi na kojima vraćate skalu izloženosti elementima na nulu. Tako, na primer, kada ste u hladnom okruženju, postaje vam sve hladnije, sve ste sporiji, a ekran dobija ukrase u uglovima koji podsećaju na ispucali led. Ako dopustite da se skala napuni do kraja, verovatno ste nekoliko sekundi daleko od smrti, jer tada direktno gubite zdravlje, a presporo se krećete. Kako biste izbegli učitavanje od poslednjeg autosave punkta, potrebno je da posećujete tople vatre na kojima ćete da se zagrejete. Ipak, prevejanim aRPG ratnicima, koji instinktivno čekiraju mapu kako bi temeljno istrebili sve sa nje, ovaj uticaj okoline neće preterano smetati.

Nakon samo nekoliko minuta uz igru, postaje jasno da autori nisu mogli da se opredele da li će se prikloniti trendovima akcionih RPG naslova za PC ili onih sa konzola. Krajnji rezultat je igra koja pokušava istovremeno da bude i pristupačna, kao Diablo III ili Path of Exile i izazovna, kao Dark Souls, ali je finalni rezultat manje zabavan od obe navedene opcije..

Dragan KOSOVAC