Čuvena najezda igara sa vikinškom tematikom nam konačno donosi i poneku full verziju, pa ćemo narednih meseci moći da ocenimo koliko su naše nade ispunjene. Prvo nam je pod nož stigao Veliki Put Kitova, a secirali smo ga i za rubriku „Prvi utisci”. Odmah ćemo vas poštedeti suspensa, Veliki Put Kitova je podbacio. Možda su naša očekivanja bila prevelika, ali su svakako ostala neispunjena.

Izvor svih problema koji muče ovu igru je njen očigledno zbrzan razvoj, odnosno novac, u skladu sa poslovičnom jednakošću između njega i vremena. Igra je lagano dorađivana, a njen izlazak planiran je za leto, ali su se developeri naprasno predomislili i „završili” je krajem marta. Skraćivanje roka se oseća, optimizacija je loša, pa učitavanja znaju da potraju, što nije bio slučaj u ranoj verziji, koju smo gustirali za „Prve utiske”. Bagova ima poprilično (krpe ih dosta ažurno, ali to nije dovoljno), što takođe nije bio slučaj, tako da je, paradoksalno, beta bila daleko ispoliranija nego ova „konačna” verzija. Možda ćete se prisetiti obećanja autora o par početnih tačaka iz perspektive različitih plemena tog perioda, ali su od toga u međuvremenu odustali. Tako, ostaju nam samo Danci kao avatari za igrače i obaveštenje coming soon za druge frakcije, koje su mogli i da uklone, čisto da nas ne podsećaju na izneverena obećanja.

Borba je pretrpela potpuni overhaul koji igri nikako nije bio potreban, a taj postupak je verovatno oduzeo značajnu količinu vremena razvojnom timu. Karte su izbačene, kompanjoni se mogu postaviti na bojište odjedared, a od lojalnosti svakog pratioca zavisi u kom krugu ga možete metnuti na heksove koji život znače. Warcry mehanika je takođe izmenjena. Sada imate određeni broj poena za bojne pokliče (dopunjavate ih ubijanjem protivnika) i svaki od vaših heroja može da iskoristi svoj poklič jednom. Tokom levelovanja otključavate nove pokliče, a na kraju možete u bici koristiti do tri. Sami encounteri takođe su promenjeni, neprijatelja je više i jači su nego u beti, ali ni to nije dobro izvedeno, pa su okršaji više naporni nego izazovni. Nije problem u težini, niko ovde ne beži od kompleksne taktičke borbe, problem je što taktike nema, samo priđi i napadni (uz povremeni warcry), a napadi, pogotovo u prvoj polovini igre, daleko češće maše nego što pogađaju, i to ne računajući zamahe koje protivnik uhvati na štit, što, ukomponovano sa neprijateljima koji imaju dosta odbrambenih poena, produžuje bitke, čineći ih „ratovima iscrpljivanja”, što bi rekli poklonici vojne terminologije. Takođe, ubijanje leadera više ne donosi pobedu (osim u par bitaka), pa sad treba očistiti sve protivnike, a tu je i mogućnost da vođa pozove pojačanje. Dok ste tokom bete mogli da pametnom taktikom elegantno, brzo i bez žrtava rešite borbu u svoju korist, sada je to daleko teže, pa ćete epilog otegnutih bitaka često dočekati sa jednim ili dva indisponirana borca. Zbog svega toga, bolje je da preskočite agresivnu opciju u eventovima. Pratioci imaju skale zdravlja, umora i morala, a svaki od njih ima i prag tolerancije, pa ako zapostavljate njihovu muku, lojalnost lagano pada. Razvoj likova je rudimentaran i svodi se na povremeno biranje novih pokliča. Ni itema nema mnogo i svaki lik je ograničen na jedan tip oružja i klasni tip oklopa.

Upravljački deo igre nije znatno unapređen, raspoređivanje seljana na radne zadatke je i dalje simplifikovano, kao u ranoj fazi razvoja GWR-a. Novi eventovi kojima se zanimate tokom zime nisu dodavani, pa se nasumično vrti istih desetak komada. Plovidbe su ograničene na predeterminisane rute kvestova i mrdanja sa kursa nema. Pozitivno je što su plovidbe sada kraće (samim tim i podnošljivije) i svaki dan na moru ima event (nasumično se bira jedan od nekolicine različitih). Trgovina zna da bude konfuzna, a i nije u prvom planu, jer ne možete da plovite van fiksnih ruta. Požrtvovani igrači ipak mogu da se potrude, prouče stajališta na zadatom putovanju i isplaniraju kako da zarade koji croner. Unapređivanje sela i broda je veoma korisno, ali nije preterano user friendly, pošto ne možete da pristupite listi potrebnih materijala za upgrade dok ste u šopingu po Friziji, pa morate pisati „na artiju” šta vam treba.

Što se priče tiče, ona je adekvatna i skroz linearna. U pitanju je klasična vikinška saga o osveti, teškoćama vođstva i maltretiranju Anglosaksonaca. Scenario je generalno dobar, ne vrhunski, ali ima lepih narativnih momenata i odlično dočarava atmosferu ranog srednjeg veka na dalekom severu. Lične životne istorije pratilaca zauzimaju značajno mesto u igri, imaju i svoje kvestove, dok njihovi raznoliki karakteri upotpunjuju doživljaj, jer se vaši saputnici neće libiti da sve prokomentarišu i predlože vam rešenje. Od prihvatanja njihovih saveta i vašeg ponašanja zavisi njihov odnos prema vama.

Crtana grafika je i dalje dopadljiva i prijatna za oko, treba pomenuti da je pejzažima tokom plovidbe dodato više raznovrsnosti i detalja, pa je lakše gledati u brodić kako lagano morem plovi. Na zvučnom planu nema promena, efekti mogu da prođu, a epski vikinški melos koji tutnji vremenom narušava koncentraciju.

Prilikom ocenjivanja uzeta je u obzir činjenica da autori nisu mnogo toga suvislog uradili za više od osam meseci (koliko je prošlo od našeg testa rane verzije) i pride su zbrzali završnu fazu izrade, te protraćili veliki potencijal. Subjektivan utisak nekog neupućenog će možda biti bolji, posebno ako autori nastave da užurbano krpe propuste. Ako vas privlači ovakav tip igara, interesuju vas Vikinzi, a možete tolerisati par bagova i manjkavu mehaniku ove upravljačko-taktičke igre, verovatno ćete uspeti da se zabavite, kao uostalom i autor ovih redova, koji je i pored svih mana rado odigrao Veliki Put Kitova do kraja.

Srđan BRDAR