Te 1995. godine počelo je suđenje O Džej Simpsonu, Sony je premijerno predstavio svoju novu konzolu Playstation, detonirana je bomba u federalnoj zgradi u Oklahomi, izvršen je napad sarinom u Tokijskom metrou, Mik Džeger i Rolingstonsi pomogli su u marketingu novog operativnog sistema Windows 95, potpisan je Dejtonski sporazum, održana je premijera animiranog filma „Toy Story”... A igrači na PC-jevima širom sveta mogli su da uživaju u Full Throttleu, jedanaestoj avanturi iz LucasArtsa, kreiranoj baš za računare i samo za one koji imaju CD-ROM, sa nesvakidašnjom audio-vizuelnom glazurom, profesionalnim glumcima i glasovnim talentima i licenciranom muzikom stvarnog rok benda iz Kalifornije... <prethodni pasus idealno pročitati u pratnji muzike Zorana Simjanovića>

Nakon veoma zapaženih rimejkova/remastera, oba Monkey Islanda, Day of the Tentaclea i Grim Fandanga, red je došao i na famozni avanturistički biser, koji je jedan od začetnika CD ere igranja na kompjuterima. Za one mlađe ili neinicirane, originalni Full Throttle, velikog maga/iluzioniste Tima Šejfera, avanturističku scenu devedesetih zatekao je u potpunosti nespremnu, izazivajući lavine oduševljenja i neverice, uz kartu više koja se tražila samo da bi se unedogled gledala uvodna špice igre, koja se već odavno smatra jednom od kultnih sekvenci iz industrije video-igara.

Priča igre smeštena je u ne tako daleku 2040. godinu, u pustinjski svet kojim vladaju lebdeći automobili i gramzive korporacije, i u kojem samo šačica bajkera-otpadnika održava vatru slobode i vožnje na točkovima. Igrač je u ulozi Bena Trotla, korpulentnog vođe jedne takve moto-bande, koji postaje ljubimac Malkoma Korlija, lokalnog transportnog magnata, pripadnika stare garde koji želi da produži i održi proizvodnju moćnih bajkerskih mašina. Avaj, to mrsi planove korporativnim ajkulama iz okruženja bliskog Korliju (u vidu izvršnog direktora Adrijana Ripburgera), koji imaju sopstvene ideje o pravcu u kojem bi razvoj kompanije trebalo da ide. Tako biva pokrenut dijabolični plan da se Malkom fatalno odstrani i sva krivica svali na nevinog Bena. Nakon uvoda, Ben se budi u kontejneru kraj lokalne birtije sa jakom glavoboljom i lošim osećajem da se nešto gadno valja na horizontu. Članova njegove bande, Polecatsa, nema nigde na vidiku, a njegov verni, čudovišni motor (sa osam auspuha!) je sabotiran.

Full Throttle je onomad slavljen i uzdizan kao jedna od prvih avantura koja je u potpunosti koristila potencijale koje je CD kao medij donosio u odnosu na tesne diskete. Ovo se odražavalo na samu prirodu igre, koja je više bila okrenuta dočaravanju filmske atmosfere kroz nebrojeno mnogo animiranih sekvenci i sinematika, kojima su mesto ustupali avanturistički problemi i izazovi, uz svu silu pomenutih zvučnih i grafičkih prednosti koje su u to vreme bile nezamislive za „obične” igre. Igra je, premijerno za LucasArts, prvi put uvela i radijalni meni za interakciju sa drugim likovima i okolinom, što je uspešno zamenilo „nezgrapan” sistem glagola (verbs) ili razne međuvarijante u drugim igrama (sistem šaltanja akcija iz Sam and Maxa, na primer). Svu interakciju sa interesnim tačkama sada obavljate jednostavnim pritiskom na levi taster miša, nakon čega vam se otvara pomenuti kružni izbornik, sa kojeg birate odgovarajući postupak (oči za ispitivanje, usta za početak razgovora/konzumiranje hrane, ruka za korišćenje/skupljanje i noga za šutiranje, svojevrsni trejdmark samog glavnog junaka).

Sa gledišta remasterovanog sadržaja, glavna novina tiče se očekivanog podizanja grafičke rezolucije, kroz koju su prošle sve lokacije u igri, kao i sami likovi, tako da cela stvar sada daleko više odiše stripskim šmekom. Svi 3D-modeli (motori, letelice, druga vozila i ostalo) su, takođe, zamenjeni svojim detaljnijim i „oštrijim” parnjacima, ali utisak kvari nizak broj sličica u sekundi kroz koje je sve animirano, što je sada još izraženije u odnosu na original (upravo zbog većeg stepena detalja). Pojedine lokacije su za par nijansi svetlije ili manje skučene (deo sa vožnjom kroz kanjone, na primer), dok su na par mesta i teksture neba ili nečeg drugog u pozadini u potpunosti promenjene. Druga bitna grafička novotarija koja odmah upada u oči je baškarenje igre u widescreen režimu, što nije postignuto jednostavnim „rastegljivanjem” osnovnih ekrana, već docrtavanjem dodatnog sadržaja sa leve i desne strane, što vizuelno i te kako doprinosi atmosferi i eliminiše skučenost prikaza u formatu 4:3.

Druge novine tiču se standardnih momenata koje Double Fine implementira u svoje remastere. Zvuk je dodatno izbrušen i obrađen, ambijentalne teme iz originala su bogatije i simfoničnije. U pomenutoj (sjajnoj) muzici Gone Jackalsa možete da uživate i u džuboksu, implementiranom u glavni meni igre. Komentari samog Šejfera i ostatka ekipe su, opet, neprocenjiv izvor najrazličitijih inspiracija, trivije i raznih faza u procesu nastajanja igre, a tu je i odeljak sa raznoraznim concept-artom i skicama nastalim tokom produkcije. Taster ’F1’ je, standardno, rezervisan za šaltanje između remasterovanog prikaza i originalnog izgleda igre, uz utisak da pikselasti i vremešni original nastavlja da i te kako pleni svojim specifičnim vajbom, koji još uvek nije za bacanje. Glasovna gluma je samo dodatno ispolirana u odnosu na izvornik, tako da ćete ponovo uživati u harizmatičnom performansu (na žalost pokojnog) Roja Konrada, koji je oživeo Bena na ekranu, uz plejadu ostalih glumaca koje predvodi legendarni Mark Hamil, u ulozi glavnog zloće Ripburgera.

Ako u vama, bez obzira na godine, kuca slobodarsko srce drumske lutalice, koje zatreperi kada čujete urlik i režanje besnih dvotočkaša, a ne smeta vam mnogo arhaičnih momenata, živcirajući „akcioni” delovi (kanjon i arena), povremeno zaguljene zagonetke i problemi, kao i upadljiva kratkoća, onda je Full Throttle obavezna lektira koja se redovno igra na svakih par godina, bez obzira na to da li se prvi put srećete sa njom ili uskladišteni walkthrough pozivate iz sećanja dok jednom pucnete prstima.

Aleksandar DINIĆ