Moramo da priznamo da nismo podigli obrve kada je Ubisoft najavio R.U.S.E. i obećao „revoluciju” u žanru real-time strategija. U manjoj meri zbog Eugen Systemsa, razvojnog tima igre odgovornog za prelepi, ali sasvim klasični Act of War: Direct Action, a u znatno većoj meri zbog same ideje taktičke obmane kao strateške okosnice gameplaya. Šta je taktička obmana? Ono što Rusi zovu „maskirovka”, a anglosaksonci „tactical deception”, nalik na drvene kulise tenkova i aviona kojima su saveznici davali lažnu sliku o mestu iskrcavanja za Dan D; ili gumene transportere kojima je VJ mamila vazdušne udare NATO-a; ili kreiranje lažnog radio-saobraćaja koji je Amerikance ubedio da japanski nosači sigurno nisu blizu Perl Harbura...

Kako ovo pretočiti u igru namenjenu PC-u i konzolama? Stvoriti „spori” RTS na gigantskim mapama, ograničiti mogućnost inicijalnog raša trupama, dati igraču širok spektar deceptivnih akcija, kao i više nego impresivni arsenal klasičnih trupa. Rezultat nije O.B.M.A.N.A. već jedna potpuno jedinstvena real-time strategija koja ne liči ni na šta što ste do sada igrali. I vraški zabavna, vredi dodati.

Demo verzija koju smo imali prilike da probamo isključivo je vezana za multiplayer, mada su igrački mehanizmi koje smo iskušali garancija da će stvari raditi i u single playeru (ako sistem pali na ljudskom protivniku, funkcionisaće i protiv AI-ja). Drugi svetski rat iz perspektive saveznika sigurno nije nešto što treba posebno elaborisati, pogotovo zbog ograničenog poola istorijskih bitaka koje stoje na raspolaganju razvojnom timu. Da, biće Normandije, severne Afrike, bitke u Ardenima... Na sadržinskom polju ne očekujte veća iznenađenja.

Sa čisto vizuelne tačke gledišta, R.U.S.E. podseća na križanac Supreme Commandera i Desert Rats VS Afrika Korps: bojna polja na 1v1 i 2v2 mapama enormno su velika, ali default pogled u kojem su teren, jedinice i građevine skalirane, a ne stilizovane kao tačke, krugovi i kvadratići (Supreme Commander) podjednako svedoči o napretku tehnologije i ergonomskoj viziji razvojnog tima. Iz default perspektive visokog odzuma objekti i jedinice se pregledno grupišu, dok približavanjem kamere tlu shvatate da su rastojanja u igri zaista enormna.

Svaka mapa podeljena je na sektore, osnovne prostorne jedinice za aktiviranje taktičkih obmana, koje onda deluju na vaše ili protivničke jedinice. R.U.S.E. kartice, kao što su slanje fiktivne armije, maskiranje jedinica ili građevina, dekriptovanje protivničkih komunikacija, demoralisanje protivnika, davanje lažnje slike o svojim snagama i druge akcije predstavljaju strateški sloj koji je podjednako važan kao i kvantitet i dispozicija snaga na terenu. Kartice su obnavljajuća potrošna roba: igra vam svaki minut dodeljuje mogućnost da „izbacite” jednu po sopstvenom izboru, uz mogućnost akumulacije. Sveprisutni Fog of War po defaultu dozvoljava da vidite protivničke građevine i ikone jedinica koje su uočene, ali ne i identifikovane: slanje izviđačkog aviona, sopstvenih jedinica ili aktiviranje dekriptovanja oponentovih komunikacija jedini su način da shvatite šta protivnik smera. Da li mi šalje drvene tenkove? Da li simulira napad artificijelnim snagama dok s druge strane idu pravi tenkovi? Da li on zna da će upasti u zamku šaljući tenkove na dummy građevine pored kojih čuči maskirana protivtenkovska artiljerija? Tokom većeg dela svake partije imali smo filing gorile koja baulja u magli; osećaj realne ratne konfuzije, nasušne potrebe za izviđanjem i teških odluka vezanih za upotrebu ograničenih snaga zaista je bez premca. Svaki tenk, pešadinac, vozilo i avion su, baš kao u pravom ratu, dragoceniji od zlata; svaka glupa komandna odluka, svaki previd ili zez koji niste uočili platićete krvavo. R.U.S.E. je, barem što se tiče multiplayera, jedna o retkih strategija u kojoj su kefalo i „kvarnost” igrača bar deset puta važniji od statistike klikova u minutu. Prosečnu korejsku zvečarku ili klinca iz komšiluka nećete lako pobediti u Doti ili Stacraftu, ali u R.U.S.E. ga možete napraviti majmunom, vući ga za nos dok ne počne da vrišti, ismevajući reflekse koji ga nisu spasli.

R.U.S.E. je možda jedina strategija u kojoj pešadija nije potrošna roba – koliko god da je ranjiva na otvorenom, postavljena u grad ili kamuflirana u šumi grupa vojnika je u stanju da iz zasede totalno uništi čak i najjače jedinice. Pešadija ima mogućnost preuzimanja protivničkih instalacija, nevidljiva je u šumi i urbanim sredinama, a u masi dummy jedinica ne može se lako uočiti, što je prednost koju valja uvek koristiti, i perzistentni mač koji vam visi nad glavom ako vaš protivnik nije veverica. Igri u trenutnom stanju nedostaje samo malo balansa – artiljerija (posebno dalekometna) previše je efikasna, dok je avijacija previše ranjiva na PVO, mada ne sumnjamo u to da će finalna verzija igre doneti peglanje ovih naboranih šavova.

Miodrag KUZMANOVIĆ