Kada razvojni tim ostane bez jedne od svojih najpopularnijih franšiza, to je žalosno, a besmisleno je zalaziti u pravni limbo zbog kog je Arc System Works ostao bez licence za serijal Guilty Gear. Posledica tih događaja sada je pred nama u vidu duhovnog naslednika BlazBlue: Calamity Trigger.

Svet je bio na ivici uništenja od strane Crne zveri. Tada se pojavilo šest heroja koji su uz pomoć Armagusa, fuzije magije i tehnologije, uništili ovu pretnju i spasli planetu. Potom je nastala organizacija Novus Orbis Librarium (NOL), koja je sebi postavila cilj da kontroliše upotrebu Armagusa među stanovništvom. Naravno, kada postoji organizacija koja upravlja stanovništvom kao da su Simsi, pobuna je neminovna. Građanski rat je propao i NOL je odlučio da uvede smrtnu kaznu za svakog ko im se zameri. Nekoliko godina kasnije pojavljuje se osoba poznata kao Ragna the Bloodedge, koja uspeva da uništi nekoliko ogranka NOL-a uz pomoć svog Armagusa BlazBlue i stoga biva označena kao izdajica najvišeg reda. Ko god uspe da je uhvati dobija najveću nagradu u istoriji.

Iako je grafika poslednje što treba gledati u nekom ostvarenju, osvrt na BlazBlue treba početi komentarisanjem grafike zbog toga što je prelepa! Kombinovanjem HD 2D sprajtova sa 3D i 2D pozadinskim elementima, Arc System je stvorio sintezu koju nijedan screenshot ili snimak ne mogu da dočaraju i za koji vam se čini da ne postoji dovoljno velik ekran. BlazBlue slobodno možete opisati kao 2D Crysis, koji uspeva u potpunosti da ospori iskaz „ali, to je samo 2D igra”.

Međutim, ovaj praznik za oči samo je glazura torte čiju srž čini mehanika dovoljno pristupačna da vas ne obeshrabri, ali i dovoljno duboka da vam zadrži pažnju. Na raspolaganju vam stoje četiri komande: slab, srednji i jak napad, kao i Drive. Dok svaki lik ima svoju interpretaciju osnovnih napada, Drive je jedinstven za svakog lika. Tako će Ragna koristiti svoj Drive da protivniku crpi energiju, Carl da upravlja svojom marionetom, a Hakumen da izvede protivnapad. Kako primate, zadajate i blokirate udarce tako vašem liku raste Heat, koji potom može da iskoristi da izvede Distortion poteza, veoma jakih i epileptički nastrojenih napada, ili da pod određenim (i krajnje sumanutim) uslovima izvede Astral Heat, koji ubija vašeg protivnika jednim udarcem. Kao neki lek za turtle strategiju u tabačinama, igra vas kažnjava negativnom Guard Librom, gubljenjem Heata i generalno slabijom odbranom. BlazBlue sadrži još gomilu mehanika u vidu cancela, barijera, bacanja i drugih sitnica koje zahtevaju vreme dok se ne savladaju, ali sveukupno ih je manje nego u Gulty Gearu. Takođe, igra je i primetno sporija od svog prethodnika, ali zato krije istu dubinu, tako da će oni koji tabačine smatraju ozbiljnom rabotom biti zadovoljni.

Ono u čemu BlazBlue svakako nadmašuje Guilty Gear jesu likovi i balansiranost. Daleko od toga da su Heavy Metal likovi Guilty Geara bili loši ili neizbalansirani, ali BlazBlue ove aspekte podiže na znatno viši nivo. Na raspolaganju vam je 12 likova. Iako ovo deluje malo za današnje standarde, zaista imate osećaj kao da je svaki lik poseban, kako vizuelno tako i po izvedbi. Za razliku od Street Fightera 4, gde je većina karaktera pohađala osnovni kurs Hadoukena, u BlazBlueu oni ne dele nijedan jedini potez ili stil. Balansiranost je pomalo čudna i isprva deluje kao da igra daje prednost određenim borcima. Ovo je donekle istina pošto svaki nivo znanja ima svog favorita. Na početku ćete plakati svaki put kada ugledate Noel ili Jina, kasnije kada shvatite kako da ih prebrodite, probleme će vam stvarati drugi likovi sve dok ne stignete do postdiplomskih studija BlazBlue akademije, gde je bitnije protivnikovo znanje nego lik koji koristi. Naravno, dok dođete dotle imaćete tikove kada god vidite ledena kola ili ose...

Online mod igre takođe zaslužuje svaku pohvalu. Od više od stotinu partija koje smo odigrali, kako sa Evropljanima koji su uvezli igru tako i sa Amerikancima i Japancima, možda je bilo laga u četiri. Pre svake runde igra malo zaštuca, ali čim krene najava, situacija se stabilizuje i sve radi kao podmazano. Na raspolaganju su vam ranked i player matches. Prvi su za profesionalno igranje, dok su drugi za prijateljske partije, iako igra vodi statistiku za oba. Kada kliknete na nečije ime, možete da vidite broj odigranih i pobeđenih mečeva, kao i primarnog i sekundarnog lika, ali i broj dropovanih mečeva (ako ih je previše ime igrača pocrveni, tako da znate s kim da ne igrate). Za svaku dobijenu partiju dobijate iskustvo i na osnovu nivoa igrača možete da zaključite da li treba da se pazite ili ne.

Soundtrack je u metal i rok maniru i dovoljno je kvalitetan da ljubitelje žanra natera da ga slušaju van same igre. Svaki lik ima svoju pesmu, dok određeni rivali imaju posebne numere kada se sretnu. Od glasovne glume na raspolaganju su i engleski i japanski original. Japanski deluje ubedljivije i kvalitetnije, dok je engleska sinhronizacija bolja od uobičajene za žanr, ali na znatno nižem nivou od istočnjačke verzije. Za pohvalu je i ideja da određeni borci imaju različite replike u toku borbe, zavisno od protivnika.

Naravno, i ova igra ima svoje mane, a u ovom slučaju ih je dve. Prva zamerka odnosi se na izvedbu story modea. Dok sama priča nije loša, izvedba je u visual novel stilu, što je prava šteta, jer određene scene prosto vape za pravim animiranim sekvencama, a svi znamo da Blu-ray ima dovoljno mesta. Druga zamerka nije krivica Arc Systema već je više prosto stanje stvari. Naime, BlazBlue ima izuzetno ograničenu ciljnu publiku i ako niste ljubitelj žanra, neće vas privoleti. Ako ste ljubitelj (2D) tabačina, onda je igra i te kako vredna importa, s obzirom na to da verzija za evropsko tržište izlazi tek za godinu dana. Na vama ostaje da prosudite da li hoćete da date godinu dana prednosti ostatku sveta...

Miodrag KOVAČEVIĆ