Igra Raven Squad instalira se veoma jednostavno i pokreće se dvoklikom na novoformiranu ikonicu na vašem desktopu. Nema većih „arhitektonskih” bagova, te se može reći da radi stabilno. Što se reči hvale tiče, to bi bilo sve, a ono što sledi je kritika, i to u vrednosnom, ne novinarsko-žanrovskom značenju tog izraza.

Valja poći od prvog šamara, koji je samo početak nervnih batina. Naime, postignuta amplifikacija manifestovanja jednog od najakutnijih problema igračke industrije, amaterske glasovne glume, predstavlja poduhvat ekvivalentan naporima da se izgradi Kineski zid. Šanse da se izdrži duža izloženost ovom audio masakru ravne su mongolskoj uspešnosti u rušenju tog zida, što znači – nikakve. Voice-acting je komponenta na kojoj se najviše štedi. Rezultat ovakve prakse ogleda se u veoma lošim glasovnim interpretacijama žlj-razrednih glumaca. Svakako da angažovanje profesionalaca zahteva veći budžet (zbog toga se audio iritantnost prašta mnogim naslovima), ali auditivni genocid režiran u ovoj igri kao da je proizvod Idi Amina lično. Čuti boju glasa nekih likova prosto je bolno, a obraćanje pažnje na pokušaje stereotipizacije kvaziakcenata određenih etničkih grupacija (do mere neukusa i uvredljivosti) stvara potrebu za nekontrolisanim povraćanjem. Istina, u početku su dijalozi prosto smešni, ali vremenom postaju tužni, a ukoliko pokušate da odigrate Raven Squad do kraja, ni kutija sedativa neće vam pomoći.

Ahilovski imunitet na glupost ili pomenute tabletice potrebni su ne samo da bi se izdržali dijalozi i komentari već i svaki drugi aspekt ovog šunda. Pošto smo krenuli od zvuka, sa izvedbe ćemo preći na sadržaj onoga što ovi antioskarovci izgovoraju. Priča je smeštena u amazonsku šumu. Neprijatelji su, jednostavno, nazvani bad guys. Ko zna, možda je to dobro, jer igrač i njegova mašta mogu da donesu odluku: on se može igrati kauboja i Indijanaca, partizana i Nemaca... Ova milion puta sažvakana priča glatko gubi od spontane dečje igre u parkiću, koja ima neočekivanije zaplete i više fabularnog smisla.

Inače, Raven Squad ima širok značaj u marketinškoj teoriji. Radi se o textbook exampleu, kako to engleski akademci vole da kažu, tačnije o idealnom tipu prevare. Kompletna produkcija i postprodukcija ovog naslova predstavljaju svesnu šemu da se uzme novac. Nije bio cilj (osim ako ljudi iz Atomic Motiona nisu ludi) da igra bude zanimljiva i igrana, već da impulsivno bude kupljena i donese zaradu, a potrošači mogu da je bace ili recikliraju, po želji. Neinformisani igrač, dakle žrtva, provešće više vremena u instaliranju/deinstaliranju igre nego u njenom konzumiranju. Dve osnovne primese jesu temelj ove prevare: Far Cry „look alike” cover i akcenat stavljen na promociju naslova kao „do sada neviđenog” hibrida FPS i RTS žanra.

Koncept sinteze pucačine i strategije, tačnije evolutivni, logički napredak taktičkog shootera u viši nivo, jeste ideja na čijoj se realizaciji radilo, ali revolucija tek predstoji. Na mladom genealoškom drvetu razvoja RTS-FPS hibrida Raven Squad je zakržljala grana, jer pogled iz ptičje perspektive nije sui generis strategija. Ovaj naslov je strategija onoliko koliko je i Fidel Kastro nepušač, a igra je linerna poput prvog Super Marija. Kada je situacija takva, prostora za taktiziranje ima kao u Termopiljskom klancu. Zbog toga prelazak u famozni RTS „mod” nije ništa drugo do posmatranje mape u full screen režimu, sa mogućnošću premeštanja jedinica iz te perspektive. Kontrolisati vatreni okršaj „iz aviona” dosadnije je od igranja ove igre u prvom licu.

Čak i da postoji mogućnost taktiziranja, takva potreba ne bi postojala kod igrača zbog odsustva veštačke inteligencije neprijatelja. Kompletnu igru moguće je preći bez po muke, i to za četiri sata na hard nivou. Postoji i kooperativni multiplayer, ali bi upuštanje u takvo iskustvo pokazalo zabrinjavaljuću tendenciju ka digitalnom sadomazohizmu. AI je na nivou inteligencije protivnika koji je viđen u serijalu Delta Force: od bombe ne beže, zaklanjaju se na čistini, kratkovidi su i ne mogu da pogode bazukom puža na razdaljini od pola metra. Naravno, da igra ne bi bila prelaka, ni saborci nisu baš najinteligentniji, ali su ipak sposobni da sami očiste neprijateljsku živu silu.

Misije imaju jednostavne ciljeve koji uključuju ili napredovanje kroz mapu do konačnog cilja ili čuvanje neke teritorije od naleta neprijatelja. Tipičan cilj u Raven Squadu najbolje je okarakterisan u infantilnom citatu iz same igre: „Kill ’em, leader and all”. Imajući u vidu stil, potpuno je na mestu sumnja da je za pisca scenarija angažovan učenik drugog razreda osnovne škole.

Grafički, flora dobija prelaznu ocenu. Ostalo je kriminalno loše. Užas neandertalnih facijalnih animacija ublažen je ružnim teksturama. Atmosferski efekti su na nivou od pre nekoliko godina. Pogled u RTS modu bukvalno je iz ptičje perspektive, što ga čini gotovo dvodimenzionalnim, tako da manipulaciju ljudskim resursima čini bezveznom. Bez obzira na količinu paljbe i razornu moć oružja, nema ni traga oštećenjima. Sve je bullet proof. U skladu s tim, ni protivnici ne pokazuju znake povređivanja, tako da ne možete biti sigurni u to da li ih pogađate ili promašujete sve dok iznenada ne otegnu papke. Ljudi jednostavno apsorbuju vatru.

Osnovni preduslov za strategiju jeste mogućnost da se isti cilj postigne na više načina. Kako je ovde sve linearno, moramo da konstatujemo to da Raven Squad nije ono za šta se predstavlja. Igra je tragično loš šuter. Jedina njena vrednost je u tome što potvrđuje da su video igre umetnost, s obzirom na to da teoretičari kažu da bez šunda nema ni umetnosti jer svaka igra ima i svoj surogat.

Ivan VESIĆ