Kao igra koja ne pretenduje ni na kakve titule, Hot Wheels: Beat That! je zanimljivo štivo za igrače koji se „skidaju” s automobilčića i „navlače” na video igre. Hot Wheels licenca budi interesovanje i među onima koji su uveliko prerasli ciljnu grupu, ali se rado sećaju izleta u prodavnice igračaka, u kojima su besomučno praznili novčanike lakovernih roditelja. Nostalgična osećanja vezana za Segu Megadrive i za Micro Machines predstavljaju još jedan razlog zbog koga smo ovu igru uzeli u razmatranje.

Ko zna koja po redu simulacija automobilčića sasvim je jednostavna vožnja linearnog toka, intuitivnog upravljačkog sistema i osrednjih tehničkih karakteristika. Trke se odvijaju u ambijentu spavaće sobe, mansarde, terena za mini-golf i kuglane (svaki od njih ima po četiri staze) i uključuju sakupljanje potrošnog naoružanja za ometanje protivnika, slično kao u Mario Kartu. Na početku igre većina opcija je pod ključem, a da biste ih otključali moraćete pošteno da odvozate svaku deonicu igre, i to kroz tri različita režima (Quick Race, Eliminator i posebno interesantan Rampage, gde je dopušteno divljački filovati protivnike raketama). Uspešno odrađen zadatak biće nagrađen Hot Wheels novčićima, pomoću kojih se pristupa skrivenim opcijama, a pored osnovnih postoje i sekundarni zadaci, koji se svode na sakupljanje nagradnih poena i pronalaženje prečica.

Automobilčićima se upravlja pomoću Wiimotea ili pomoću analognog nunchuk kontrolera; u oba slučaja vozila brzo reaguju na komande, bez uočljivih usporenja i grubljih nepreciznosti. Iako je moguće birati između nekoliko modela automobilčića, svi se na stazi ponašaju slično. Većoj raznovrsnosti doprinosi oružje raznolikog dejstva, koje u igru uvodi i dozu strategijskog planiranja. Fizički model uglavnom je na visini zadatka, izuzev problema s detekcijom kolizije (ponekad ćete opaučiti nevidljivu prepreku) i prenaglašenog odskakivanja, zbog koga ćete posle većih skokova odskakivati kao loptica-skočica. Multiplayer režim, koji se odvija samo „u lokalu” na podeljenom ekranu (split-screen), razočarao nas je zbog podrške za samo dva igrača – izbor trkačkih disciplina je dobar, ali bi čitava stvar bila daleko zanimljivija kada bi u njima učestvovala četiri igrača.

U pogledu grafike Hot Wheels: Beat That! zaostaje za aktuelnim trendovima i podseća na izdanja s početka prethodne godine (lepših igara nagledali smo se i na Nintendu 64). Utisak bi možda bio bolji da je ambijent bogatije oslikan ili da je barem više pozadinskih elemenata s kojima je moguće doći u kontakt. Rokenrol melodije su prijatna podloga za ovakvu igru, ali i one vremenom dosade, jer su kratke i često se ponavljaju. U celini, gameplay i nije tako loš, ali uz pomenute nedostatke igra ne može biti naročito zanimljiva na duže staze, osim možda pasioniranim sakupljačima Hot Wheels automobilčića.

Gradimir JOKSIMOVIĆ