Nakon prve saradnje sa legendarnim francuskim strip autorom Enkijem Bilalom (inače rođenim Beograđaninom), tvorcem sjajne detektivsko-avanturističke mozgalice Sinking Island od pre tačno godinu dana, autori iz White Birds Productionsa uhvatili su se u koštac i sa ekranizacijom njegove najpoznatije stripske sage. Kapitalno tročlano delo iz osamdesetih godina prošlog veka, objedinjeno pod nazivom Nikopol trilogy, predstavlja obaveznu lektiru za svakog pravog stripomana i najbolji je dokaz toga da dotičnom vizuelnom izrazu pripada ravnopravno mesto među ostalim umetnostima, a u isto vreme predstavlja i idealnu podlogu za jednu kompjutersku avanturu.

Radnja igre odvija se paralelno sa dešavanjima iz prvog dela trilogije („The Carnival of Immortals” iz 1980. godine), ali ovde niste u ulozi buntovnog heroja Nikopola Metalnonogog, već njegovog sina Alsida (i otac i sin nose isto ime i prezime, i igrom slučaja obojica imaju 30 godina usled očevog naglog buđenja iz trodecenijskog kažnjeničkog krio-sna). Dok Nikopol, zaposednut od strane egipatskog božanstva Horusa, pokušava da se odupre korumpiranoj vrhušci distopijskog futurističkog Pariza (predvođenoj diktatorom Šublankom) i njihovim spletkarenjima sa misterioznom lebdećom piramidom, Alsid nakon neuspele zasede u sedištu crkvene sekte u predgrađu Pariza biva angažovan od strane drugog egipatskog boga Anubisa da locira oca i na taj način pomogne posadi piramide da vrati zabludelog sina Horusa nazad. Koncepcija onoga što sledi predstavlja klasičnu node-base detektivsku avanturu, sa prikupljanjem predmeta i njihovom upotrebom na pravim mestima, sa malim brojem dijaloga sa sporednim likovima, logično odvojenim celinama (neuobičajeno za ovaj avanturistički podžanr) i minimumom pixel huntinga.

Logički problemi sa kojima se susrećete odlično su osmišljeni i zahtevaju konsultovanje pravih tragova i hintova za rešavanje, i praktično se nijedan od njih ne završava frustrirajućim kombinovanje svega i svačega iz inventara u nadi da će nešto upaliti. Igrački interfejs krajnje je minimalistički, sa ikonicama koje menjaju izgled u zavisnosti od trenutno moguće operacije nad onim nad čim se nalaze, a desnim tasterom miša pozivate uprošćeni inventarski ekran, u kom imate samo mogućnost odabira predmeta ili inspektovanja (odnosno čitanja) različitih pisama ili spisa koji najčešće kriju potrebne tragove za rešavanje trenutnog problema.

Osim dužine, Nikopolu možemo uputiti još dve krupnije zamerke. Prva se odnosi na neprepoznavanje određenih hot-spotova unutar scena, koje su neophodne za dalji progres sve dok u ruci nemate spreman predmet koji će ih, nekim čudim, označiti (slučaj sa mirišljavim štapićima u Nikopolovom stanu na samom početku igre). Druga se odnosi na nepotrebne i isforsirane vremenski ograničene scene, u kojima treba brzo da odradite određen broj radnji kako ne biste nastradali (najčešće od strane ratobornih policajaca i čuvara). S obzirom na to da će se nakon pogibije sporna scena momentalno opet učitati, a da je često nemoguće iz prve provaliti šta se od vas tačno traži, nije baš najjasnije čemu služe ove kvazi-akcione sekvence osim da nerviraju i teraju na višestruko ponavljanje istih operacija (o delu gde ćete snajperskom puškom skidati čuvare sa stražarskih tornjeva da i ne govorimo, outrageous!).

S obzirom na to da je igra bazirana na radovima jednog od najpoznatijih autora stripa svih vremena, ne treba trošiti reči hvale na izvanredno detaljnu i stilizovanu grafiku koja krasi i stripski izvornik. Naizgled nepovezivi elementi priče, među kojima su egipatska božanstva, bizarne kreature i vanzemaljci, antiutopijska i prljava budućnost sa sterilnim izuzecima upravnih državnih zgrada, leteći kadilaci, oronule zgrade i elementi iz sadašnjosti (TV aparati, kino-projektori, nameštaj i sl.), vizuelno besprekorno funkcionišu jedni sa drugima, što, zajedno sa solidnom filmskom adaptacijom („Immortel” iz 2004. godine), tvori izuzetno detaljan i razvijen svet koji se sada prostire na čak tri medija. Ovome treba dodati i efektivne animirane vinjete sa stripskim kadriranjem, u kojima ćete uživati između dve story celine, višeslojne pozadine koje stvaraju solidan utisak treće dimenzije, kvalitetne glasove likova (doduše, filmski Horus ipak ostaje neprevaziđen) i odgovarajuću i nenametljivu muziku. Nažalost, igra nije najbolje hardverski optimizovana (što je naročito izraženo u uvodnom meniju sa nedopustivo skokovitom animacijom), te je u scenama blago primetno „preskakanje” frejmova, koje ne smeta previše, ali animacija nikako nije supertečna kao što bi trebalo da bude u igrama ovog tipa.

Bez obzira na nekoliko koncepcijsko-tehničkih propusta i nedorađenosti (sporadični, ničim izazvani originalni francuski titlovi, na primer), Nikopol: Secrets of the Immortals je odlična avanturistička zanimacija, bazirana na superiornom predlošku, uz dobro ukomponovanu priču bezmalo 30 godina starog stripa, obogaćena novim junakom i zanimljivim likovima, lokacijama i logičkim problemima i izazovima, tako da nema nikakvog razloga da ne bude prvi deo jedne buduće avanturističke (najmanje) trilogije.

Aleksandar DINIĆ