Džejms Bond, najpoznatiji tajni agent, kodno ime 007, otelotvorenje je intelekta, mačizma, hrabrosti, superiornosti itd. Biti Džejms Bond na nekoliko sati, pa makar i virtuelni, naoružan, sam protiv raznih zlikovaca, veliko je iskušenje za filmske fanove, zaklete gejmere i klince koji gledaju nove Bondovske filmove. Zamisao zaista nije loša. Istovremeno se u svetu kinematografije pojavio novi Bond, u malo drugačijem fazonu, ali eksplozivan kao i uvek. Odlična podloga za jednu bondovsku igru, pomislili biste, a isto su pomislili i momci iz Activisiona, koji su izdali igru Quantum of Solace, tajmiranu tako da se pojavi u isto vreme kada i istoimeni film. Autori igre trubili su mesecima po Internetu da su u novom COD4 engineu želeli da prenesu što više prave, nepatvorene „bondovštine”, ali su umesto toga uspeli samo da stvore ispraznu pucačinu.

Radnja igre smešta vas u događaje filma „Zrno utehe”, a retroaktivno proživljavate i akcione uspomene iz prethodnog filma „Kazino Rojal”. Glavni motiv ovog novog, neobuzdanog Bonda jeste osveta, i on se nipošto neće zaustaviti dok ne pokoka dve-tri armijice lokalnih krimosa, protivnika sveobuhvatnog duha globalizma. QoS po ko zna koji put dokazuje da su igre pravljene prema filmovima gotovo uvek promašaj. „Flešbekovi”, kojima će vas igra smeštati u događaje „Kazino Rojala”, deluju potpuno nabacano i van konteksta. Fantastična filmska jurnjava za teroristom bombašem iz filma nepotrebno je začinjena desetinama protivnika, iako bi bila dovoljno napeta i bez ovog nesuvislog budženja.

Igra kombinuje elemente prvog i trećeg lica. Pristiskom na taster „E” izvođenje se prebacuje u treće lice, a Bond se zaklanja iza svakog objekta koji pruža zaštitu. Teško je odupreti se utisku da je taj drugi pogled implementiran da bi se tokom igranja stalno videle verno prenete crte lica Danijela Krejga, podsećajući igrače na to da upravljaju agentom 007. Međutim, iako to u prvom trenutku izgleda prilično kul, posle nekog vremena shvatate da sistem covera malo ugrožava sam osećaj pucačine u prvom licu. Igra je tako smišljena da nećete moći da bezglavo jurišate na neprijatelje, ali, s druge strane, moraćete stalno da se služite zaklonom da biste preživeli. Zato se gubi jedinstveni osećaj FPS-ova kada se borite za goli život, frenetično se krećući unazad, zaklanjajući se iza stubova, bolno dahćući sa nekoliko crtica energije i ispaljujući poslednje metke iz šotke.

Igra ima sve osobine prosečnog/lošijeg filma. Na početku deluje koliko-toliko zanimljivo, ali ubrzo počinjete da primećujete sve više nedostataka. Oduševljena rečenica: „Jao, cover, baš je kul”, ubrzo se pretvara u smorenu repliku: „Da, da, klasika, pritisni ’E’ i poskidaj glave glinenih golubova, odnosno protivnika”. Autori su bezuspešno pokušali da u igru unesu malo nelinearnosti, pa u većini nivoa možete da birate da li ćete ga preći šunjajući se, zavrćući vratove nevaljalim krimosima, ili uzeti dve žestoke puce u snažne Bondove ruke i krenuti da palite i žarite naokolo. Pošto u jednoj filmskoj sceni Bond puca u plinsku bocu da bi izazvao eksploziju, u igri se te boce nalaze na svakom koraku, kao da su negativci glavni dileri „Gasproma”. Pored toga, jasno je svima da je Sony „pljunuo” dobre pare za reklamu, ali zar baš u svakoj drugoj sceni mora da se pojavi neki laptop ili mobilni ove kompanije?

Već na samom početku, Džejms Bond, posle jedne bezvezne borbe sa zlikovcima identičnih lica, dolazi pred vrata koja mora da hakuje da bi prošao dalje. Sve bi to bilo lepo i krasno da se sa leve i desne strane vrata ne nalaze zidići od pola metra, koje bi preskočilo i dete u dupku. Mogli su makar da nabudže neku nepremostivu prepreku (zid od tri i po metra), koja bi doprinela realističnosti igre. Još nešto što odmah bode oči svakom ljubitelju Džejmsa Bonda jesu nepotrebna uputstva od MI6, koja naš omiljeni tajni agent gotovo neprestano dobija putem radio-veze. Ovaj „bejbisiting” potpuno umanjuje sposobnost popularnog tajnog agenta da se, uglavnom bez ičije pomoći, izbori sa svim nedaćama.

Zbog linearnosti nivoa nećete morati mnogo da mozgate oko pristupa. Protivnici su uvek na istim mestima, što je veoma iritantno budući da ćete, ako izaberete težu ili najtežu igru, morati bukvalno da ih učite napamet. AI nije naročito inventivan, ali nije ni loš, s obzirom na to da se protivnici zaklanjaju i uglavnom ne trče u smrt kao topovsko meso. Shvatićete da nije teško poubijati ih gađajući na neviđeno iz mnogobrojnih zaklona: zidova, zidića, zidčina, ciglenih, armiranih, neomalterisanih i slično... Igra vam, što je interesantno, ne nudi opciju da se zaklonite iza drveća, koje je nekako samo po sebi odličan prirodni zaklon.

I pored sve pompe oko superiornog COD4 enginea, već od prvog nivoa primetno je siromaštvo boja i tekstura. Nivoi su isprazni, bledi, sa izuzetkom jurnjave po vozu. Jedino mnogobrojne ekplozije blješte u punom sjaju. Teksture oružja su loše, a na raspolaganju nećete imati ni naročito bogat arsenal. Iako igra koristi pomenuti engine, jednostavno ne izgleda kao Call of Duty 4. Deluje kao bleda kopija originala. Jedino je lice Danijela Krejga verno urađeno, iako je malo plavlji nego što bi trebalo... ali, da ne sitničarimo. Generalno, zvuk u igri je solidan, naročito oružje koje se realistično čuje.

Igra je bezobrazno kratka i ako je igrate na lakšim nivoima težine, možete je završiti za samo četiri-pet sati. Velike zarade u najavi zamaglile su oči razvojnom timu, koji je više obećao nego što je ispunio. Ne bismo rekli da je Quantum of Solace totalno đubre, ali nesumnjivo je dosadan.

Filip KNEŽEVIĆ