Ako je F.E.A.R. razmenu vrelog olova uzdigao do nivoa poezije, onda Condemned blisku borbu svodi na njenu primitivnu suštinu. Oba naslova su potekla iz Monolithove radionice i oba imaju tendenciju da igraču stružu žiletom po nervima, ali dok F.E.A.R. još koliko-toliko zadržava klasičnu strukturu pucačine, Condemned je sišao za još koji stepenik niže u domen čiste morbidnosti. Kada prvi put u oronulom hodniku opalite metalnom šipkom poludelog beskućnika po vilici, naježićete se od silne količine gole sirovosti koju je ova igra u stanju da prenese kroz ekran. Poređenja radi, pesničenje u Riddicku liči na boks po Kvinsberi pravilima. Condemned je naslov koji odmah grabi za kragnu i besomučno trese.

Ovaj prvobitni udar adrenalina, zajedno sa osećajem da možda prisustvujete paradigmatskom pomaku u FPS žanru, iščeznuće negde na pola puta, kao da je bilo previše očekivati da igra do kraja zadrži tako brutalan tempo. Na kraju se ispostavlja da Condemned promašuje isto toliko meta koliko pogađa, ali ovakvo analitičko cepidlačenje leti kroz prozor kada se nađete sami u nekom klaustrofobičnom kutku urbanog pakla, razrogačenih očiju, bez municije, naprežući uši da uhvatite svaki šum.

Početni kadrovi verno preslikavaju turobnu atmosferu iz Finčerovog filma „Se7en”. Agent Itan Tomas dolazi u napuštenu zgradu da ispita još jedno u nizu „umetničkih dela” serijskog ubice poznatog kao The Matchmaker (Provodadžija) koji svoje žrtve zajedno sa lutkama postavlja u poze koje čine male vinjete. Iz prve ruke ćete prisustvovati rađanju Tomasove noćne more pošto igra skoro nikad ne napušta njegov pogled na svet (čak i kada vas bace kroz prozor). Dok prikupljate dokaze, shvatićete da se ubica još uvek nalazi na mestu zločina. Tomas neće uspeti da ga uhvati, ali će zato dva policajca završiti ubijena njegovim pištoljem. Ostatak igre provešćete u bekstvu, proganjajući pravog ubicu i nastojeći da dokažete svoju nevinost.

Ovo već zvuči dovoljno intrigantno, ali to je tek narativni vrh brega. Okosnicu igre čine brutalne tuče sa gomilom naizgled poludelih beskućnika i narkomana (niko ne zna šta im je) koji su u takvom stanju krvoločnog ludila da ne haju za sopstveni život. Tu su i druge anomalije kao što je masovno umiranje ptica. Sve ovo izgleda povezano, ali je prisutno više da gradi atmosferu nego da vodi priču. Stvari u drugoj polovini igre postaju još iščašenije jer ćete tada početi po mračnim ćoškovima da nazirete spodobe koje se jedva čine ljudskim.

Razjašnjeni ili ne, svi ovi elementi podsvesno stvaraju blagu jezu, što je upravo emocija koju su autori hteli da izazovu u trenutku kada se suočite sa svojim prvom skitnicom. Prosto rečeno, okršaji u Condemnedu svode se na surovo batinanje cevima, daskama, lopatama, fiokama i bilo čim drugim što vam dopadne šaka. Nekakav tupi predmet je obično nadomak ruke, a na vatreno oružje ćete nailaziti toliko retko da ćete ga doživljavati kao čašu vode u pustinji (barem dok ne proverite šaržer i otkrijete da ima svega dva metka, što se graniči sa beskorisnim). Naviknuti na emocionalno distanciranje koje vatreno oružje dozvoljava, iznenadna potreba da se suočite sa razjarenim protivnicima koji su dovoljno blizu da možete da im vidite zakrvavljene beonjače predstavlja pravi kulturni šok.

U samoj tuči nema ničeg suptilnog. Oružje je klasifikovano prema jednostavnim parametrima poput količine štete koju nanosi, brzine zamaha i dosega. Bliska borba igrača primorava da pažljivo čita protivnikove reakcije, kada do izražaja dolazi odlična animacija (posebno realistična reakcija tela na udarce). Mada su kontrole krajnje jednostavne, potreban je period navikavanja dok se ne stekne osećaj za tajming i distance. Igrač na raspolaganju ima udarac, šut, blok i Tomasovo tajno oružje, tejzer. Isprva se stiče utisak da su protivnici pametni koliko i kvaka na vratima, ali većina nije toliko glupa koliko izgleda: uzimaće bolje oružje ako ga nađu, postavljati vam zasede i fintirati napade.

Posle pedesetog narkomana kom ste razbili glavu, zabava polako ustupa mesto monotoniji. Jedna od glavnih boljki igre F.E.A.R. opet pomalja svoju ružnu glavu: iznurujuća jednoličnost nivoa. Tokom igre ćete lutati kroz napuštene zgrade, tržni centar, metro, gimnaziju i biblioteku. Baterijska lampa će vam biti konstantno upaljena, a njen slabašan snop osvetljavaće jedan te isti prizor oronulosti i prljavštine. Condemned koristi unapređenu varijantu F.E.A.R. enginea, što znači da lokacije redom fantastično izgledaju, ali je sva šejderska sila većinom otišla na renderovanje mraka i đubreta. Posle nekoliko sati oči se jednostavno zamore od te kombinacije. Mnogo veći propust je lavirintska priroda nivoa koji su, mada linearni, puni klaustrofobičnih hodnika u kojima je lako izgubiti se.

Pored makljaže, u igri nema mnogo čega drugog da se radi. Jedini predah od konstantnog terora dolazi u vidu povremenog prikupljanja dokaza. Tokom ovih deonica se od igrača ne očekuje skoro ništa osim da na pravom mestu (na koje će vam igra takođe jasno ukazati) pritisne okidač; sav odabir i korišćenje alatki odvijaju se automatski. Nije nešto, ali pomaže da se razbije monotonija (to jest da tenzija malo popusti vijke, mada ni tu niste uvek na sigurnom). Pomalo je ironično to što Condemned ima kratak vek trajanja, svega šest do osam sati, i kao takav prosto ne stigne da vam pošteno dosadi.

Uprkos svim nedostacima, igra se na kraju „izvlači” atmosferom. U ovom slučaju zvuk je za atmosferu bitan koliko i grafika. Condemned zaslužuje barem dobre slušalice, ako ne i pun set 5.1 zvučnika. Glasovna gluma i nije nešto, ali će vas zato teskobni tonovi i bogata zvučna pozadina držati u stanju neprestane jeze. Kao svaki dobar horor film, Condemned bi lako mogao da vas natera da se osvrćete po sopstvenoj sobi.

Đorđe NAGULOV