Kada god nemate originalnu priču za igru, već je pravite po nekom predlošku, čeka vas balansiranje po veoma tankoj žici. Napraviti interesantnu i kvalitetnu igru dok ispunjavate sve prohteve fanova izvornog materijala nikada nije lako. Kada govorimo o ikoni kao što je „Kum”, jasno je da je ovaj posao višestruko teži. Electronic Artsu na čast služi što je uložio zavidne količine i vremena i novca da napravi The Godfather što boljom mogućom igrom. Hej, čak su uspeli da ubede Marlona Branda da čita za igru. Zaista, ovo nikako nije još jedna igra po filmovima sklepana na brzaka, ali, nažalost, nije ni ispunjenje prilično visokih očekivanja, ni igrački niti iz perspektive ljubitelja filmskog uzora.

The Godfather je akciona avantura u trećem licu koja ne pokušava da direktno prepriča sam film, već vas stavlja u ulogu jednog od članova „familije” čiji se napredak kroz njujorško podzemlje odvija paralelno s događajima iz filma. Ovo ima svojih svetlih, ali i ne baš najsjajnijih tačaka. Kao člana familije Korleone, igra vas stavlja iza kulisa mnogih ključnih scena. Tako ćete razgovarati sa gotovo svim likovima iz filma i primati naređenja od onih na položajima u familiji. Takođe, misije koje prate priču tako su organizovane da vas čine direktnim učesnikom u bitnim događajima iz filma. Vi podmećete pištolj koji će Majkl upotrebiti protiv Salacoa, vi vodite dona Korleonea u bolnicu i čuvate ga dok je tamo i, naravno, čeka vas put do Holivuda i relokacija jedne glave sa konjskog tela na jastuk izvesnog producenta.

Kada ne pratite ove misije koje su povezane s filmom, vaš lik može da rešava sporedne misije koje nemaju veze s radnjom filma, kao i da se bavi iznuđivanjem, reketiranjem i borbom protiv suparničkih familija. Ovo podrazumeva ne baš interesantnu vožnju po Njujorku i ubeđivanje prodavaca da im je potrebna vaša zaštita. Ponekad, mada retko, dovoljno je samo porazgovarati s prodavcem, ali češće su potrebni argumenti u vidu demoliranja nečega u radnji, od artikala, preko kupaca, do prodavca. Kada vlasnik pristane na vaše uslove, možete da otkrijete da je ta prodavnica zapravo paravan za nešto unosnije kao što su ilegalne kockarnice ili bordeli. Da bi vaša familija preuzela potpunu kontrolu nad tim lokalom, čeka vas nešto grublji obračun s pripadnicima konkurentske familije. Kada vaš upad na teritoriju određenog protivnika preraste granicu tolerancije, dolazi do vendete kada imate ograničeno vreme da ili potkupite FBI agenta ili preuzmete skladište protivnika za taj region. Misije sa skladištima su akciono najizazovnije jer ste uvek supotstavljeni velikom broju dobro naoružanih protivnika. S druge strane, automobilske misije su preterano jednostavne. Kada policija pokušava da vas uhvati nakon počinjenog zločina, a ne želite da ih potplatite, možete da im lako pobegnete. Ako se desi da poginete, čeka vas brza reanimacija u lokalnoj bolnici za malu novčanu nadoknadu.

Ono čime The Godfather može da se pohvali jeste atmosfera. Doslednost filmu i neizbežna muzika Nina Rote, kao i činjenica da ova igra ne pokušava da maskira brutalno mafijaško okruženje u nešto prihvatljivije za mlađe igrače odlično funkcionišu. Ipak, tehničko-pravni problemi pomalo guše The Godfather. Uz opasnost da zvučim kao pokvarena ploča, ali kontrole su agonalne. Polako ali sigurno sati potrebni da se savladaju i remapiraju komande u igrama koje nisu pravljene direktno za PC teraju me da prestanem da se borim s mišem i tastaturom protiv nepravdi sistema i nabavim džojped. Naravno, ostaje strah da će i tada biti potreban oko jedan sat frustracija po igri dok sve ne krene da teče glatko. Takođe, konzolni način snimanja pozicije koji je ograničen samo na „sigurne kuće” nije najsrećniji jer vožnja na drugi kraj grada radi snimanja pozicije nije ničija ideja zabave. Interesantno ali potpuno bespotrebno jeste sakupljanje rolni filma „Kum” – ko želi da gleda film, gledaće ga u mnogo boljem kvalitetu, a ako se već nešto ubacuje u igru radi skupljanja, bolje bi bilo da ili doprinosi igri ili otključava do sada neviđene bonuse. Apsolutno odsustvo Ala Paćina iz ove igre prilično narušava solidnu atmosferu. Majkl je naravno tu, ali zbog pravnih razloga on ni ne liči na Paćina niti zvuči kao on. Ovo samo po sebi ne bi trebalo da smeta, pogotovo kada se uzme u obzir da je svaka misija rađena prema sceni iz filma do detalja verna i dosledna predlošku. Ipak, sama činjenica da je ovo „Kum” bez Paćina kao da vas tera da budete još kritičniji prema ovom naslovu.

Šta nam ostaje na kraju? Ostaje istina da je The Godfather mnogo ambicioznija i kvalitetnija igra od mora igara po filmovima i poneki ljubitelj „Kuma” će se zaista zabaviti uz nju. Takođe, ostaje činjenica da će svaki „ozbiljniji” poklonik filma radije sesti da još jednom pogleda film nego što će dobijati inferiorne fragmente na kašičicu. Što se tiče igrača, njima će ostati utisak da je EA pokušao da iskoristi slavnu franšizu za pokušaj prodora u ekstremno popularni žanr kojim trenutno serijal GTA apsolutno dominira. Ovo im je delimično uspelo, mada sem specifične atmosfere The Godfather nema mnogo šta čime bi se suprotstavio GTA naslovima. Takođe, za one kojima je miliji retro mobster ugođaj, tu je i dalje dobra stara Mafia. Iako ima svojih momenata, The Godfather je ipak ponuda koju možete da odbijete.

Dragan KOSOVAC