Zaista je tužno kada se pojavi igra koja ima jako puno potencijala, odličnu priču i neke dobre ideje, ali sve to bude uporopašćeno nekim drugim, lošim stvarima. Daemonica je upravo takav naslov: vidi se da je razvojni tim mogao da napravi nešto daleko bolje, ali taj potencijal jednostavno nije iskorišćen.

Igra govori o Nicholasu Farepoyntu, misterioznom liku koji je neka vrsta privatnog detektiva, ali sa jednom specijalnom sposobnošću: može da razgovara sa mrtvima. Na poziv gradonačelnika, dolazi u zabačeno i vrlo mračno mestašce kako bi razrešio ubistvo mlade devojke i nestanak još dve osobe. Priča igre je vrlo intrigantna, pre svega zahvaljujući zanimljivim likovima od kojih svaki ima neku svoju istoriju, tajne koje krije i različite odnose i mišljenja o drugim stanovnicima grada. Pored razgovora sa ljudima i prikupljanja fizičkih dokaza, Nicholas sve vreme sakuplja i razno bilje koje raste unaokolo, od kojeg u podrumu svoje kuće može da pravi razne napitke za lečenje, uspavljivanje i slično. Međutim, najzanimljiviji je onaj koji mu daje sposobnost da nakratko zaroni u svet mrtvih (Temple of Sacrifices) kako bi lično od stradalog izvukao korisne informacije. Za ovo mu je potrebno da nabavi telo umrlog, ali i da dozna što više informacija o njemu jer će, kada stupi u svet seni, morati da odgovori na pitanja o osobi s kojom želi da proćaska. Igra je podeljena na pet poglavlja, međutim postoji jedna stvar koja pomalo smeta u načinu pripovedanja priče. Naime, mnogo toga igrač mora da pročita da bi saznao korisne informacije. To i nije toliki problem na početku kada je pred vama gomila strana koje govore o Nicholasovoj predistoriji, međutim, kasnije, kada igra već krene da teče, prekidi u nekim bitnim momentima kada vam se jednostavno prepričava šta se tada desilo onemogućavaju igraču da se udubi u igru kako treba. Ovo bi mnogo bolje bilo rešeno animacijama ili tako što bi igrač sam odigrao dotične sekvence – ovo rešenje jednostavno ubija atmosferu, i to baš u ključnim trenucima igre. Uživljavanje u događaje je dodatno onemogućeno zbog čestog i dugog učitavanja lokacija: svaki put kada odlučite da uđete u neku kuću ili da izađete izvan grada, očekuje vas dug loading screen, što ponekad zaista ume da bude iritantno.

Iako je igra po svim odlikama avantura (postoje poneki retki akcioni delovi, ali se borba svodi uglavnom samo na udarce i blok), dizajneri su odabrali izometrijski pogled kakav obično viđamo u RPG naslovima. Ovo u suštini nije loše, ali traži malo navikavanja. Vizuelno, igra izgleda više nego zastarelo kada se uporedi sa današnjim standardima, muzika se fino uklapa u priču, ali bi atmosfera bila mnogo bolja da ima bar malo više zvučnih efekata. Oni su zaista svedeni na minimum, kao i glasovna gluma (samo ponekad ćete začuti glas glavnog junaka i to je sve).

Ukratko rečeno, tvorci ove igre su uspeli da osmisle sjajnu priču, ali im nije pošlo za rukom da je pretoče u dovoljno dobru igru. Princip koji podrazumeva minut igranja, malo učitavanja, opet malo igranja, pa puno čitanja (nimalo ne pomaže to što je tekst ispisan jako sitnim slovima) i tako ukrug ne dopušta igračima da u potpunosti osete atmosferu koja bi trebalo da dočara teskobu, strah i misterije vezane za život u malom mestu u mračno doba dok su vladali kuga i sujeverja, pogotovo kada počnu da se dešavaju više nego brutalna ubistva. Sama priča jeste dovoljno uzbudljiva da vas tera da nastavite dalje uprkos svemu, ali sve to prati stalan osećaj razočaranosti: sve je to dobro, ali je moglo da bude fenomenalno.

Jovana ERČIĆ